Jezik je ratna zona: Razgovor sa Ngugijem va Tijongom

Kada je prošle godine kenijski pisac Ngugi va Tijongo (Ngũgĩ wa Thiong’o) ušao u prepun auditorijum Univerziteta Vitvatersrand u Johanesburgu, publika je istog trenutka ustala i pozdravila ga gromkim aplauzom. Zviždali su i vikali sa pesnicama u vazduhu radosno kličući: „Ngugi! Ngugi! Ngugi!” Nakon više od pedeset godina otkad je izašla knjiga Ne plači, dete (Weep not, child), prvi roman pisca iz Istočne Afrike objavljen na engleskom, Tijongo je i dalje književna zvezda i večiti favorit za Nobelovu nagradu.

slike10534
Roman Ne plači, dete u Nolitovom izdanju

Ngugi je rođen 1938. u velikoj porodici seljaka u Limuru, u Keniji, na vrhuncu ustanka Mau-Mau. U Keniji je završio osnovnu i srednju školu, dok je fakultetske diplome stekao na Univerzitetu Makerere u Ugandi i Univerzitetu Lids u Engleskoj. Njegov roman-prvenac, Ne plači dete (1964) u kojem potanko opisuje pokret Mau Mau, naišao je na odobrenje širom sveta. Ubrzo je objavio dela poput The River Between (Odelita reka, 1965) i A Grain of Wheat (Pšenično zrno, 1967). Nakon desetogodišnje pauze, Ngugi objavljuje Petals of Blood (Latice krvi, 1977). Kasnije te godine, pošto je objavio dramu Ngaahika Ndeenda (Venčaću se kad mi se prohte, 1977) u kojoj govori o nejednakostima i nepravdama u kenijskom društvu napisanu na njegovom maternjem jeziku kikuju (Kikuyu), vlasti su ga uhapsile i zatvorile. Dok je bio u zatvoru, Ngugi se odrekao engleskog u svojstvu književnog jezika i posvetio se pisanju na kikujuu. Napisao je Caitani Mutharabaini (1981), na engleski prevedeno  kao Devil on the Cross (Raspeti đavo, 1982) u svojoj ćeliji na jedinoj dostupnoj stvari – listićima toalet papira.

Nakon izgnanstva iz Kenije 1982, Ngugi se uputio u SAD, gde živi i predaje više od tri decenije i gde se istakao kao oštar kritičar zapadnjačkog imperijalizma i neoliberalizma. Ngugi je srdačan, duhovit i duboko darežljiv osamdesetogodišnjak. Razgovor smo vodili prilikom dva susreta u prostoru India Habitat Centre u Nju Delhiju. Intervju je izmenjen i skraćen radi razumljivosti.

Godine 1977. objavili ste roman Latice krvi o seljačkom ustanku u neokolonijalnom kenijskom društvu. Odmah potom objavljujete kontroverznu dramu Ngaahika Ndeenda (Venčaću se kad mi se prohte) na kikujuu, vašem maternjem jeziku. Da li ste dramu napisali na kikujuu zato što Latice krvi nisu uspele da se povežu sa ljudima o kojima ste pisali?

Tako je. Stvarnost Afrike je takva da devedeset posto populacije govori različite jezike. A ako smatrate, kao što ja smatram, da su ljudi pokretači promena, onda je pitanje njihovog pristupa informacijama i veštinama veoma bitno. Kada napišete roman na engleskom, ma koliko radikalan ili progresivan bio, može samo da dopre do ljudi preko uticaja onih koji su ga već pročitali na engleskom.

Jeste li se nadali ustanku nakon objavljivanja?

Ne, nikada. Umetnost ne podstiče. Po mom mišljenju, umetnost se tiče mašte. Mašta omogućuje sve što radimo kao ljudska bića. Možemo da zamislimo sve mogućnosti i da probamo da ih ostvarimo u praksi.
Šta je ono što hrani maštu? Hrane je umetnost, pesme, kultura. Problem sa tlačiteljskim režimima jeste što vole da izgladnjuju maštu. Oni ne žele da razmišljaš ili zamišljaš mogućnosti drugačije budućnosti. Oni žele da misliš da je ovo najbolji od svih mogućih svetova, poput onog lika u Volterovom KandiduOh, Ovo je najbolji od svih mogućih svetova! Robovlasničke institucije su nekada tvrdile da je to najbolji od svih mogućih svetova.
Tako da pišući na engleskom ili čineći da književnost bude dostupna samo na engleskom, izgladnjuješ maštu većine ljudi.

Godine 1978. dok ste bili u Kamitiju, u maksimalno obezbeđenom zatvoru, napisali ste jednu od vaših najčuvenijih knjiga, Raspeti đavo, na kikujuu, na toalet papiru. Koliko je bilo teško napisati čitavu knjigu na toalet papiru?

Uhapšen sam zbog drame Venčaću se kad mi se prohte, koja je objavljena na kikujuu, a seljaci su bili glumci. Sećam se da je predstava bila prekinuta novembra 1977. a 31. decembra 1977. zatekao sam se u visoko obezbeđenom zatvoru. Tamo sam, međutim, veoma ozbiljno razmišljao o pitanju jezika. Shvatio sam da kad se osvrnem na istoriju kolonijalizma, uviđam da kolonizator ne nameće samo svoj jezik, već nipodaštava i potiskuje jezik kolonizovanih. Pa je tako učenje engleskog predstavljalo odučenje našeg jezika, što se nastavilo i u postkolonijalnoj eri.
Pošto sam bio uhapšen i zatvoren od strane afričke vlade zbog pisanja na nacionalnom jeziku, odlučio sam da ću u znak otpora pisati na istom jeziku zbog kojeg sam uhapšen.

I to je bio trenutak istine za vas?

Da. To me je održavalo, osećanje otpora. Bilo je zabavno pisati kada nisam imao hartije. Sve što sam imao je toalet papir. Ali povremeno sam dobijao olovku od zatvorskih vlasti ukoliko bih rekao da pišem nekakvo priznanje; nisam znao šta ima da se prizna.

Kako ste uspeli da sakrijete to od očiju zatvorskih vlasti?

Krio bih ih na otvorenom. Bilo nam je dozvoljeno da koristimo na hiljade listića toalet papira. Kada se spoje, lepo se spakuju. Pred kraj pisanja, gomila toalet papira je bila veoma visoka. U jednom trenutku sam ga zamalo izgubio, o čemu pišem u svom memoaru koji izlazi u martu pod naslovom Wrestling with the devil (Rvanje sa đavolom).

Nazvali ste jezik ratnom zonom, a sebe opisujete kao jezičkog ratnika. Možete li reći nešto o tome ukratko?

Obratite pažnju na odnos između Iraca i Britanaca. Poniženje koje su pretrpeli američki domoroci, te kako je njihov jezik unižen. U Africi nam je, naravno, bilo zabranjeno da govorimo našim maternjim jezicima. Japan je nametnuo svoj jezik Korejancima. Gde god da pogledate moderni kolonijalizam, usvajanje kolonizatorskog jezika bilo je zasnovano na smrti jezika kolonizovanih. Dakle, jeste ratna zona. U slučaju Indije, [britanski istoričar i državnik Tomas Babington] Makoli je bio okrutno iskren u pogledu svojih namera da stvori klasu Indijaca kojima je engleski prvi jezik. Englezi su želeli da oni imaju udela u vladanju nad ostatkom populacije. To važi i za Afriku i svaku oblast u kojoj je postojala kolonijalna situacija.  Od afričkih jezika se napravilo oružje protiv Afrikanaca. Jezik je bio ratno oružje bez obzira na to da li govorimo o Špancima i Portugalcima u Latinskoj Americi ili Francuzima u Africi i Vijetnamu. Jezik je bio veoma značajan element kako u uspostavljanju, tako i u održavanju kolonijalne vlasti, jer je bila sva prilika da će umovi srednje klase biti porobljeni.

Jednom kada ga savladate, mislite li da tada jezik postaje vaš vlastiti i da ga možete prisvojiti, iako vas je prethodno tlačio? U jednom od pisama poslatih ocu dok je bio mladić na Oksfordu, V.S. Najpol (Vidjadar Suradžprasad Najpol) napisao je: „Hoću da budem najbolji u grupi. Moram da pokažem ovim ljudima da mogu da ih pobedim u njihovom vlastitom jeziku.”

Najpol?

Da.

Ali to je san kolonizatora. Oni sednu i kažu, „Jupi! Oni su toliko prigrlili naš jezik da se sad takmiče sa nama.” Najpul istinski vlada jezikom i lično nemam problem s tim. Volim Najpolove romane. Ono sa čim ja imam problem jeste stanovište da time na neki način unapređujemo jezike kultura koje su ugnjetavane. To nije tačno. Kada radiš tako, kao što je on i kao što sam ja u Laticama krvi, mi zapravo širimo kapacitet engleskog jezika. U redu je da prisvojimo engleski ili francuski. Svaki pisac može da prisvoji jezik, ali ne možete mi reći da je pisanjem na engleskom [Džozef] Konrad na bilo kakav način pomagao razvoju poljskog jezika.

Pomenuli ste upotrebu jezika kao oružja kolonizatora. Da li mislite da na isti način engleski može da bude oružje kolonizovanih, kao što je Činua Ačebe govorio „kao protivargument kolonizaciji”?

U Ačebeovoj knjizi Things Fall Apart (Stvari se raspadaju), zapaža se neizmerni doprinos svesti o tlačenju kultura. Ne treba oduzeti na značaju stvarnom doprinosu pisaca i intelektualaca Trećeg sveta koji pišu na engleskom ili francuskom i tako dalje. Ali krajnost sa kojom se ne slažem jeste da se na taj način nekako unapređuju drugi jezici ili da engleski postaje afrički jezik. Afrika ima sopstvene jezike. Na afričkim intelektualcima je da opravdaju ovo jer su intelektualci ti koji su odgovorni za napredak svog jezika. Kada intelektualac napusti svoj jezik kako bi pisao na nekom drugom, ostavlja svoj jezik sa jednim umom manje.

Džon Maksvel Kuci je kazao da ga je engleski oslobodio ograničene slike sveta jezika afrikans, ali prošlog meseca, govoreći na Hej festivalu (The Hay Festival) u Kolumbiji, rekao je sa razočaranjem da „hegemonija engleskog jezika, Londona i Njujorka u oblasti globalne književnosti mora da se završi”. Takođe je dodao sledeće: „Engleski nije moj jezik kao što je bio Šekspirov”.

Aha, rekao je to?

Da.

Aha. To je veoma značajan obrt. Da je uobičajeno za afričke intelektualce da razvijaju svoja dela na vlastitim jezicima, onda ne bi bilo bitno što neki pišu i na nekom drugom jeziku. To što je Konrad pisao na engleskom nije uticalo na veliki broj poljskih intelektualaca koji su pisali na poljskom. Ali mi govorimo o situaciji gde nije reč o samo jednoj ili dve osobe, već gde čitava intelektualna zajednica piše na engleskom ili francuskom jeziku, bilo da je u to u domenu poljoprivrede ili medicine. Uobičajena praksa je da se pravni sistem sprovodi na engleskom ili francuskom, a većina ljudi zapravo dela u različitim jezičkim sferama. U tome leži problem.

U vašim memoarima, Dreams in a Time of War (Snovi u vreme rata), pišete: „Često smo se okupljali oko bilo koga ko je pričao priču, a oni kojima je to išlo od ruke postajali bi junaci trenutka.” Možete li reći nešto o uticaju tradicije pričanja priča na vas dok ste odrastali? 

Svaka zajednica ima tradiciju pričanja priča. Bilo da su to priče iz Mahabharate (sanskritskog epa iz drevne Indije) ili čak neke filozofske rasprave Platona ili Sokrata. Uvek smatram za najboljeg pripovedača onoga ko pati od anksioznosti iščekivanja, a onda uspe da ih ispuni, jer u suprotnom dolazi do razočaranja.

Odlično sam slušao, a veoma loše pripovedao priče. Uvek sam želeo da slušam.

Knjiga takođe govori o neumornoj borbi za obrazovanjem i ulozi vaše majke koja vam je ulila tu želju.

Moja majka nije umela da čita. Nikada nije išla u školu i radila je na polju čitavog svog života. Ali ona je ta koja me je poslala u školu. Moja sestra mi je kupila prvi par cipela da bih mogao da idem u školu i pisala mi je domaći. Ne znam kako je to postizala. I jedna stvar koju pamtim uvek kada bih došao i rekao joj da sam ostvario maksimum na ispitima, ona bi pitala. „Je li to najbolje?” Ideja najboljeg je bila suštinski deo pitanja o tome kako sam uradio ispit. To je bila njena mera uspeha.

ngugi

Kako ste se odlučili za formu memoara? Da li je bilo izazovno opisivati samog sebe? 

Dugo nisam mogao da se nateram da pišem o sebi zato što sam pisao romane crpeći vlastita iskustva. Hoću reći, Ne plači, dete nije pisano iz strogo biografske perspektive, ali crpim inspiraciju iz stvari koje se dešavaju oko mene. Ali naravno, otac sam desetoro dece. Moja žena je rekla: „Vidi, stvarno treba da im kažeš nešto o sebi, jer nećeš uvek biti tu da im ispričaš šta ti se desilo.” I tako sam odlučio da u prvom delu pišem samo o svom detinjstvu. O odlasku u srednju školu. To sam uradio u Snovima u vreme rata, jer sam išao u školu tačno za vreme rata, a odrastao izbegavajući ga. Takođe je o tome kako smo moja majka i ja održavali snove u ratnim uslovima.

U prikazu vašeg memoara, Birth of a Dream Weaver (San tkača snova), britanska novinarka Mikela Rong napisala je za Njujork Tajms: „Biće zanimljivo videti da li je Ngugijev sledeći memoar smešten u Keniju posle sticanja nezavisnosti i da li će biti podjednako hrabar. Dok se kolonizacija daje afričkim piscima kao najlakša meta, kritikovati žive afričke političare i savremene režime veoma je rizično.” Da li mislite da kolonizacija čini afričke pisce lakim metama?

Istini za volju, nisam siguran šta je mislila pod tim. Ako pogledate ne samo moje, već i radove drugih afričkih pisaca, oni su veoma kritični ne samo prema kolonijalnom režimu, već i prema postkolonijalnim vladarima i diktaturama u Africi. Kolonijalizam je posledica kolonijalnih opasnosti, i nije blaga.

Moji romani uvek kritikuju kolonijalnu i postkolonijalnu situaciju. I ništa se neće promeniti po tom pitanju. Morate da gledate šta utiče na ljudske živote, a to se tiče bogatstva, moći i vrednosti u društvu; kako se, čak i u mraku, ljudi okupljaju i međusobno vole.

Da li mislite da u postkolonijalnim društvima pisac ima obavezu da piše o političkom tlačenju i istorijskoj nepravdi za razliku od pisaca u slobodnim i razvijenim društvima koji mogu da se bave pisanjem zarad umetnosti? Da li je ovo obavezno za pisce sa Globalnog Juga?

Ne verujem u to kada pisac kaže Ja ne pišem o politici. Zapravo, pišu, jer se zalažu za određen pogled na svet, bilo to svesno ili nesvesno. Pisci treba da budu svesni da nisu neutralni činioci, već da su oni proizvod određene istorije, određene klasne pozicije. Vaša istorija je istorija tlačenja i ne možete da pišete kao da opresije nije bilo, i ne možete da pišete kao da nije bilo otpora. Ožiljci istorije su na svakom piscu.

Mašta je ta koja vam dozvoljava da istražujete svetove i mogućnosti, ali često se možete uzdići iznad uslova u kojima pišete. Pisci su deo proročke tradicije. Baš kao što su brojni proroci išli u pustinju da opšte i pronalazili načine da saopšte detalje o opresivnoj sadašnjosti i mogućnostima koje nosi budućnost. I na neki način, pisci dolaze iz te tradicije. Proroci nisu uvek dolazili iz društveno opresivnih prošlosti; neki su bili privilegovani i uvideli su protivrečnosti vlastitih privilegija i stvarnost života uopšte. A pisci su deo toga jer njihova mašta čini da se oslobode granica svog klasnog iskustva.

Džozef Konrad je rano uticao na vas. Skoro ste napisali u Njujork Tajmsu da ste prestali da čitate Konrada 1967. nakon što ste objavili Zrno pšenice, delo koje ste napisali nakon što ste pročitali Konradovu knjigu Očima zapada (Under Western Eyes). Ali takođe ste naveli da, iako ste prihvatili Ačebeovu kritiku Konrada, niste ,,u potpunosti prigrlili Ačebeov izrazito negativno viđenje Srce tame i Konrada uopšte.“

Konrad je neverovatan pisac. On je primer umetnosti koja može da odrazi više nego što je sam pisac svesno nastojao da odrazi. To je poput postavljanja kamere na ulicu da snimi određeni predmet, ali kamera obuhvati i druge stvari u pozadini. Smatram da je Ačebe artikulisao ono što mi je neugodno kod Konrada. Recimo, ako čitate Srce tame, ono što on govori o imperijalizmu ne može se bolje reći, da je to u velikoj meri pljačka i ubistvo. Bio je otelovljenje evropskog prosvetiteljstva, svetla figura, koja je očito bila odjek prosvetiteljske teorije. Šta na kraju uradi ovaj čovek? Okruži sebe ožiljcima svog svetla. U okviru samog romana, kritika imperijalizma je veoma jasna. Ta njegova kritika me privlači.

Konrad mi je bio veoma važan. Kada bih imao blokadu u pisanju, bilo bi dovoljno samo da pročitam uvodne redove knjige Nostromo. Struktura rečenica i njihova lepota bi me  ponovo vratile tome što sam pisao. Uvek bi me podsetilo na uvodne taktove Betovenove Pete simfonije.

Kakva je uloga univerziteta u stvaranju svetske književnosti? Primetili smo da južnjački pisci u egzilu sve češće nalaze dom na zapadnjačkim univerzitetima. 

Univerzitet je postao istovetan onim srednjovekovnim mecenama koji su omogućavali muzičarima da imaju utočište. Danas imamo univerzitete koji obezbeđuju poslove, daju nam prihode, što nam za uzvrat daje stabilnost da pišemo.

Ima li pisaca izvan Zapada ili Afrike koji su uticali na vas? 

Na pisanje romana Ne plači, dete znatno je uticalo čitanje knjige U dvorcu moje kože Džordža Laminga Bilo mi je veoma zabavno to što je uradio sa tim romanom, kako je istraživao moral deteta. Nisam bio sposoban da obavim jednako dobar posao, ali jesam pokušao. Tada sam čitao i neke  indijske pisce poput: Mulka Raja Ananda, R.K. Narajana, i Radža Raa. Nisam čitao mnogo latinoameričkih pisaca, ali volim Gabrijela Garsiju Markesa. Čitao sam i (Lava) Tolstoja i (Antona) Čehova. Kasnije sam otkrio (Maksima) Gorkog, i njegov roman Majka mi je bio veoma zanimljiv.

Favorit ste za Nobelovu nagradu već nekoliko godina. Kako se vama to čini?

To pitanje mi se postavlja već godinama. Veoma cenim što toliko ljudi smatra moja dela vrednim te nagrade i bio bih veoma srećan kada bih je osvojio, ali ne pišem za nagrade. Cenim ono što nazivaju Nobelom u srcu, što dobijam iznova i iznova kada mi ljudi kažu ,,Tvoje delo me je dotaklo.“

***

Pročitaj u originalu: https://www.thenation.com/article/language-is-a-war-zone-a-conversation-with-ngugi-wa-thiongo/
Intervju vodio: Rohit Inani

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić
Lektorisala: Sanja Gligorić

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s