Čimamanda Ngozi Adiči: Danas smo u obavezi da zauzmemo stav

Čimamanda Ngozi Adiči (Nigerija, 1977) napisala je svoje prve priče sa sedam godina. U dvadeset i šestoj je objavila prvi roman Purpurni hibiskus, koji se, kao i njen drugi roman Pola žutog sunca, zasniva na životu u rodnoj Nigeriji. Za oba romana, dobila je više međunarodnih nagrada i priznanja, iako je najprestižniju, National Book Critics Circle Award dobila 2013. godine za roman Amerikana.

amerikana-cimamanda_ngozi_adici_v
Amerikana u prevodu na srpski; izdavač Laguna

Školovanje je započela u Nigeriji. Otac joj je bio profesor, a majka sekretarica. U devetnaestoj godini se uputila u Ameriku kako bi nastavila studije na Univerzitetu u Filadelfiji i to iskustvo između dva grada opisala je u Amerikani. Život joj je i dalje tako podeljen: neko vreme provodi u Lagosu, ostalo u Kolumbiji (Merilend). Treći roman joj je bio prekretnica u stvaralaštvu. U tom romanu je odvažno srušila granice među polovima, rasama, govorila je o rasizmu i migraciji u Ameriku, o problemima identiteta u kontekstu otuđenja.

Slavu nije stekla samo zahvaljujući svojim romanima, već i nakon dva uspešna TED govora. Prvi je nazvala Opasnost pojedinačne priče (2009) koji ima milione pregleda i upozorava na stereotipe. Kada je stigla u Ameriku, cimerka ju je pitala gde je naučila tako dobro engleski. Nakon što joj je objasnila da je to službeni jezik u Nigeriji, razočarala se kada je čula da Čimamanda obožava Maraju Keri i da je, suprotno njenom uverenju, koristila šporet. Ipak, nakon nekoliko meseci, shvatila je da je to jedina priča koju su Amerikanci čuli o Africi: njen kontinent je bio pun veličanstvenih pejzaža i divnih životinja, gradova u kojima se večno ratuje, ljudi koji su gladni, siromašni i oboleli od side. Njihova priča o Africi je bila puna stereotipa. I nije da ti stereotipi nisu istiniti. Samo su nepotpuni.

Godine 2012. nastupila je sa govorom Svi bi trebalo da budemo feministi i feministkinje, koji je bio uspešniji od prethodnog. Izlaganje o feminizmu i seksualnoj diskriminaciji privukao je pažnju Bijonse, nakon čega je pevačica deo teksta iskoristila za jednu od svojih pesama sa albuma Lemonade. Čak je i Dior izbacio majice sa aktivističkom parolom iz tog govora. Pretočen u knjigu, govor je bio uspešan u nekoliko zemalja. Nedavno je objavila nastavak: Draga Ijeavele ili Feministički manifest u 15 stavki (Ijeawele znači siguran put), knjigu u obliku pisma namenjenu prijateljici koja ju je pitala kako da svojoj ćerki približi feminizam.

Nalazimo se sa Čimamandom u malom kafiću. Dolazi pomalo umorna i zamišljena. Pred pitanjima rasno zasnovanog nasilja u Šarlotsvilu i terorističkih napada prošlog leta u Kataloniji, Adiči razmišlja o svakoj rečenici. Njena zabrinutost za trenutnu situaciju je očita. Kada se pomene feminizam i pisanje, njene velike strasti, lice joj se sve više obasjava i ton glasa joj postaje veseliji i živahniji. Njene oči sijaju kada se u kafiću pojave njen muž i dvogodišnja ćerka. Sa druge strane kafića, jedna žena koja ju je posmatrala stidljivo se približava i pita da li je ona Čimamanda. „Samo sam želela da vam se zahvalim za sve što ste napisali”, kaže joj ona.

Živimo u nasilnim vremenima: teroristički napadi, suočavanje sa rasnim pitanjima…

Veoma sam zabrinuta zbog načina na koji se danas oblikuje diskurs. Nije kao u šezdesetim. Sve ovo ima veze sa načinom na koji je predsednik Tramp opravdao nešto što nikada nije smelo da naiđe na odobravanje [činjenica da se nije dovoljno usprotivio diskursu superiornosti bele rase niti  je kritikovao rasno zasnovano nasilje kao i sukob između rasista i antirasista u Šarlotsvilu, Virdžiniji], tako da sada imate vrlo razumne ljude koji diskutuju o tome kako su obe strane jednako loše. Mislim da nedostatak poznavanja istorije ima udela u tome.

Mislite da je moguće intervenisati sa pozicije spisateljice?

Vidim sebe na dva načina: kao umetnicu i kao građanku. Ta dva lica nisu nužno ujedinjena. Moj građanski život je veoma angažovan, pratim vesti i užasno me nervira ono što vidim; padne mi na pamet i da napišem svoje mišljenje o tome, ali onda suzbijem tu potrebu.

Zašto?

Ja postojim u ovom svetu kroz pričanje priča. To me čini najsrećnijom. Zanima me da intervenišem; čitala sam dosta o Šarlotsvilu i to me podstakne da napišem dugačak esej, ali u isto vreme nastojim da sačuvam energiju za svoje pisanje.

Kako uspevate da izolujete tu energiju od neprijatnosti koju vam izaziva ono što se dešava oko vas?

Teško je. Neizbežno je da se osećate uznemireno i ogorčeno zbog svega lošeg što se dešava. Ako niste uznemireni ili ogorčeni, nešto nije u redu sa vama. Ponekad pomislim: šta nije u redu sa ljudima koji žele da izazovu štetu? Da li je toliko teško da žive i da puste druge da žive? Urediti sebi život i pustiti druge da žive. Može da zvuči previše jednostavno, budući da znamo da su ljudi kompleksna bića i tome slično, ali zaista nije toliko komplikovano.

Da li je moguće razumeti taj govor mržnje?

Ne.

Da li bi trebalo da probamo?

Ne. Problematično je poistovetiti dve stvari koje nisu jednake. Amerika je divna na više nivoa. Privlači me optimizam ove zemlje, ali istovremeno može biti naivan. Da imaju istoriju kakvu ima Evropa, to bi bilo nešto drugo. Čak i tokom izbora bilo je govora o tome da nema mnogo razlike između Hilari Klinton i Donalda Trampa, naročito su to podvlačili levičari. Strašno je izjednačavati ih na ovakav način, ali mislim da je Tramp imao mnogo povlastica.

Šta se može učiniti povodom toga?

Ovo je vreme kada je nužno zauzeti stav. Ne možete bez toga.

Da li ste se uvek izjašnjavali kao feministkinja?

To što si feministkinja čini te svesnijom tih malih stvari, kao što je to da postoje ljudi koji ne misle da su žene ljudska bića. Kada me pitaju kako sam postala feministkinja, kažem da nisam postala, već sam oduvek to bila. Od detinjstva. A ne zato što sam pročitala neku knjigu.

Niste čitali nijednu klasičnu autorku?

Čitala sam neke od njih, ali suština feminizma je univerzalna i u isto vreme veoma specifična. Mnoge od tih knjiga govore o iskustvima sa kojima se ne mogu identifikovati. Sećam se da su mi još kao devojčici rekli da ne mogu da učestvujem u nekim obredima tipičnim za našu kulturu jer sam žensko. Sećam se da sam mislila kako to nema smisla i tako je počelo moje feminističko razmišljanje. Odrasla sam okružena hrabrim ženama i primetila sam da mi uvek delamo. Videla sam i neke jake žene koje se u prisustvu muškaraca menjaju. Uvek sam bila svesna toga i očigledno je da je jedan deo mene zainteresovan za ženske priče.

A muške?

Iako su devojčice i žene bile sistematski ugnjetavane, delimo svet sa muškarcima. Pomislite na silovanja, recimo. Bilo je mnogo protesta u Južnoj Africi i na univerzitetima u Americi, ali i muškarci moraju biti deo njih. Za mene je feminizam učenje, neprekidno putovanje, razmišljanje o tome kako smo postali društvena bića i koje je moje mesto u svetu. Takođe je važno da radimo sa muškarcima, da ih podučavamo. Za njih je muškost strašna, nasilna. Uvek kažem svojim prijateljima da nikad nisam dobila taj izveštaj u kojem me obaveštavaju da sam inferiorno biće.

Da li više volite da istaknete vrednost iskustva?

Ja pripovedam priče. Zanima me tekstura života, ne teorija, jer teorija čini ljude površnim. Zbog toga ne čitam teoriju, već priče o ljudima. Sve dok se Kejtlin Džener nije autovala, nisam ništa znala o transseksualnosti. I onda, šta sam uradila? Nisam čitala teoriju o trans ljudima, već priče o takvim iskustvima. Ne koristim žargon teorije, ne upotrebljavam reči kao što je heteronormativno. Ne govorim tako.

Ne volite da se izražavate akademski?

Ne, ne volim. Ponekad ljudima smeta to što ne koristiš jezik koji bi trebalo. Ako počneš da gledaš svet teorijski, bićeš primoran da ignorišeš sve ljude koji se ne uklapaju u to.

 

purpurni_hibiskus-cimamanda_ngozi_adici_v
Purpurni hibiskus, u prevosu na srpski; izdavač Laguna

 

Više volite priče.

Tako je. Kada sam počela da studiram, htela sam da učim o prekolonijalnoj istoriji Afrike. Otišla sam na Jejl, koji je navodno imao najbolji program za tu oblast. Ali, shvatila sam da smo proveli previše vremena primenjujući teoriju, a ja sam samo htela da znam šta se tu zapravo dogodilo.

Teorija može funkcionisati kao okvir koji isključuje određene stvari iz našeg vidokruga, ali u isto vreme može da nam pomogne da objasnimo i razumemo određene aspekte istorije.

Naravno, ne želim da isključim teoriju jer mislim da nam pomaže da vidimo, ali ne i da potpuno sagledamo.

Teorija bi onda bila poput prozora: da bi se više toga videlo, prozor mora da se promeni.

Mislim da je to sjajna metafora.

I živimo u svetu punom priča.

One daju oblik našem postojanju. Književnost su priče. One su ono što jesmo. Mislim da ljudi koji odobravaju i uređuju zakone treba da idu na časove pripovedanja. Moraju da nauče kako ljudi govore i stvaraju priče i tako će videti kako će njihova politika uticati na te ljude. To je praktičan način da uvidite kako priče utiču na živote ljudi.

Kada se govori o feminizmu, često se naglašava važnost pričanja o ženskoj seksualnosti.

Mislim da često kod levice nailazimo na moralizatorske i puritanske poglede, dok sami levičari neće priznati koliko nazadni umeju da budu. Ako neka žena pokaže delove svog tela, grudi na primer, kaže se da ne može biti feministkinja jer privlači muške poglede. I pitam se: Stvarno!? Ali ja volim svoje grudi! Uvek mi je bilo neshvatljivo da se ženska seksualnost smatra nečim nenormalnim. Mislim na ono što se u ovoj zemlji naziva slut shaming (osuđivanje žene zbog njenog seksualnog ponašanja i pripisivanje etikete kurve ili rospije) i odnosi se samo na žene, jer se ženska seksualnost smatra neprikladnom. Zašto to ne radimo muškarcima? Ne bi uspelo. Ista je situacija čak i u društvima koja sebe smatraju progresivnim. Ne traže od vas da se pokrijete, ali vam na druge načine skreću pažnju na to da vaše telo nije vaše. Konačno, šta smo mi? Mi smo tela.
A u slučaju žena, tu je i pritisak da budu tela za reprodukciju. U slučaju abortusa, mnogi ljudi se protive jer im je žao beba, ali šta je sa ženama? I mi smo živa bića! Ako smo mi te koje zatrudne, imamo pravo da odlučujemo o svojoj trudnoći! Nije humano da nam uskrate to pravo. Mi smo potpuna i složena ljudska bića koja, pored toga, imaju biološku opremu za reprodukciju.

Bez potrebe da budemo ponosne na to.

Zanima me ta mešavina ponosa i krivice. U Nigeriji ne postoje reči koje bi označavale žene koje ne žele da imaju decu. Ranije nisam razmišljala o tome da ih imam, iako obožavam decu. Bila sam zabrinuta zbog toga kako će moja karijera uticati na decu i budući da sam opsesivna osoba, znala sam da ću, ako odlučim da ih imam, morati da budem najbolja majka. Nisam znala da li mogu da se ostvarim kao majka, a osim toga, posao mi je veoma važan. A onda se to desilo. Sada ne mogu da zamislim život bez svoje ćerke.

Kako kombinujete svoj posao i vreme sa majčinstvom?

Veoma teško. Kada sam zatrudnela, razgovarala sam sa mnogim ženama kako bi sa mnom podelile svoje iskustvo i mudrost. Odgovori su bili različiti. Tvoj život se zauvek menja. Odgovornost je prevelika.

Život koji zavisi od tebe.

Dok ne prestanu da pričaju sa tobom kad napune osamnaest (smeh). Moj život nije isti kao pre nje. Ranije sam bila isključivo posvećena svom poslu. Jeste čudno, ali to je kao da vam nedostaje nešto što ste dobrovoljno ostavili.

Živite između Nigerije i Amerike. Da li se osećate kao imigrantkinja?

Ne, osećam se kao nigerijska spisateljica koja živi u Americi  i mislim da je važno da se tako kaže jer to podrazumeva drugačiji stav. Provodim duže periode u svakoj od zemalja i mogu da kažem da vodim i drugačije živote. Teško mi je da pišem u Nigeriji jer se tamo drugačije živi. S druge strane, u Americi je mirnije i bolje za pisanje.

Kako biste opisali žene iz svojih romana?

Moji likovi me obično iznenađuju, ne planiram ih previše. Mnoge autorke se žale na to da njihove junakinje moraju da budu simpatične čitaocima i kritičarima. Kada je u pitanju junak, kritike ne idu u tom pravcu, više se usmeravaju prema tome da li je lik kompletan; sa ženama se pre svodi na to da li su simpatične. Ne mislim da žene treba da delaju tako da bi bile dopadljive. Ne zanimaju me jednostavni likovi, već oni koji su sposobni za sve. I to radim namerno.

Vaš proces pisanja funkcioniše bez prethodnih planova ?

Jednom sam htela da napravim plan, ali mi nije pošlo za rukom. Dosadilo me je i nisam mogla da ga završim. Počinjem sa vrlo nejasnom idejom, i ponekad razmišljam o tome kuda će priča ići, ali na kraju ne završi u tom smeru. Oduvek sam tako pisala.

U razgovoru sa Zejdi Smit u Njujorku, spomenuli ste da je Amerikana bio roman koji ste stvarno želeli da napišete. Da li se mnogo razlikuje od ostalih?

Osećam da sam sa prethodnim knjigama ispunila dužnost prema svojoj zemlji i svojoj porodici. Mislim na Pola žutog sunca, knjigu za koju se očekivalo da je napišem. Kao da je sama priča zahtevala to od mene. Znam da može da zvuči čudno, ali imala sam taj osećaj jer sam nosila porodični teret i bila sam veoma opsednuta. Želela sam da ispoštujem svog dedu i da vidim kako je Nigerijski građanski rat podelio moje roditelje i imao uticaj na mene. Odgovornost je velika. Radnja knjiga je teška, ne samo zato što je rat u Bijafri teška tema, već i veoma lična.

I u tom pogledu, Amerikana je prilično drugačija.

Da, zato što sam se mnogo smejala i pomislila: Znaš šta? Nek ide sve dovraga! I uslovi su bili drugačiji: dobila sam novčanu nagradu za Pola žutog sunca, tako da sam imala novca za hranu. Pomislila sam: sada imam za hranu, imam kuću, dosta mi je cipela (zaista!), tako da sam mogla sebi da priuštim taj luksuz da pišem o čemu ja želim. Htela sam da promenim izvesna ubeđenja. Dozvolila sam sebi da preispitam određene ideje o književnosti, o tome kako pisati o društvenim temama, o rasi u Americi.

 

pola_zutog_sunca-cimamanda_ngozi_adici_v
Pola žutog sunca, u prevodu na srpski; izdavač Laguna

 

U ovom romanu vaše pisanje se udaljava od svečanog tona.

Da, jer mi je osobenost čovečanstva čudesna. I taj stil mi je jednostavan, što deluje lako, ali ne može uvek da se postigne. Kao autorki, u toku čitanja mi izgleda da je mnogo lakše napisati nešto što deluje teško, nego nešto što se čini čisto i jasno. Mnogo radim na korekturi, maltene opsesivno. Nikada ne mislim da je knjiga završena. Nikada.

Pomenuli ste izvesne čarobne trenutke koje ste doživeli tokom pisanja. Kako biste ih opisali?

Kao da ste iznenada transportovani i shvatite da je prošlo nekoliko sati tek kad se vratite. I srećna sam. Pisanje vam daje tako izvrsnu i retku radost. Zbog toga želim da pišem do kraja života. To je veoma dragocen dar. Da ga nemam, ne bih želela da pišem. Možda zbog toga kad počnem da pišem imam neke ideje, ali tokom samog čina pisanja odvija se ta magija i onda likovi počnu da rade nešto što ne želim da rade. Ne planiram to, samo bude tako.

U jednom intervjuu ste izjavili da je pisanje vaša prva ljubav. Kako se nastavila i menjala ta veza tokom vremena?

Da, menjala se. Kada sam počela da pišem, želela sam da to bude čitano i bila sam veoma srećna kada je objavljena moja prva knjiga. Ali uspeh znači da više ne možeš da upravljaš dobrim delom svog vremena, osim ako ne učiniš svesni napor da to postigneš. Na primer, u ovom trenutku bi trebalo da budem za radnim stolom i da se borim sa jednom rečenicom.

A ne da odgovarate na ova pitanja.

Kažem to da biste se vi osećali loše (smeh). Ali ne samo to.

Mislite na rastuća očekivanja nakon objavljivanja nove knjige?

Dok pišem, ne razmišljam o tome, ali kada knjiga bude objavljena, bude tako. Ne volim da čitam vesti ili kritike. Niti gledam Amazon. Objavljivanje mog prvog romana me je naučilo tome. Čistota moje vizije mi je važna. Iako mislim da imam veoma snažnu volju, kada čitaš o stvarima koje ti deluju pogrešno, želiš da izađeš da braniš svoju knjigu, a bolje je ne raditi to. S druge strane, ako to dozvoliš, ta tumačenja mogu da oblikuju pisanje tvoje sledeće knjige, a ne želim to. Hoću da budem slobodna kako bih vladala vlastitim greškama. Ne želim da nasednem na to. Želim da moja umetnička vizija bude samo moja. Zato izbegavam da čitam ono što ljudi misle da je pogrešno.

Mudro je zaštititi sebe.

Da, to mora da se uradi. U slučaju esejistike prihvatam mišljenje, ali ne i kada je reč o mojim romanima. Pisanje je i dalje moja prva ljubav. Strast je i dalje tu.

Budući da ste javna ličnost, da li je moguće zaštititi se?

Polaskana sam kada mi ljudi kažu da im je nešto što su čuli od mene inspirativno, ali ne želim da me vide kao uzor koji će slediti. Osim toga, ako odlučite da javno govorite o temama kao što je feminizam, morate biti spremni na izvesnu netrpeljivost. U nekom smislu, ovaj animozitet dokazuje da živimo u mizoginom svetu. Ta neprijateljska nastrojenost je deo posla.

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/elpais/2017/10/01/eps/1506809126_150680.html
Autorka teksta: Klaudija Salasar
Naslovna fotografija: Lakin Ogunbanvo

Prevela sa španskog: Marija Vlajković

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s