Igraj limbo! Kako je plesna revolucija doputovala u Britaniju

Kada je Empajer Vindraš pristigao u Tilberi 1948. godine, trinidadski pevač lord Kičener našao se među 492 putnika sa Kariba koji su doputovali u Britaniju da otpočnu novi život. Novinari okupljeni na pristaništu Eseksa zamolili su nonšalantnog Kiča da zapeva pred njima, a on je odgovorio bez skoro promašenog ritma novokomponovanom kalipso pesmom „London je mesto za mene” (London is the Place for Me).

Kičovi optimistični tekstovi pesama otelovili su nade nekih 170 000 karipskih stanovnika, koji su ga pratili i tokom naredne dekade. Na ovaj čin su ih naveli Zakon o britanskoj nacionalnosti iz 1948. u kome im je odobreno da se usele, kao i velika reklamna kampanja tokom koje je Britanija obećavala veoma dobra radna mesta i plate svima koji bi došli u državu i pomogli da se ona ponovo izgradi nakon svega što je pretrpela i izgubila tokom rata.

„Imali su dobar dom na Jamajci”, izjavila je Šeron Votson, predsednica Plesnog pozorišta u Feniksu, koje je spremilo novi komad radi proslavljanja sedamdesete godišnjice tog prvog talasa imigracije. „Ali osetili su vapaj u pomoć rodne zemlje. Bili su deo generacije koja je toliko poštovala Englesku, da su verovali da je njihova dužnost da odgovore na ovaj poziv.”

 

2018-03-12_1554
Grupa The Irwin Clement Caribbean, London 1963.

„Vindraš: Pokret naroda” delom se bazira na putovanju Votsonovih roditelja iz Jamajke u Lids pedesetih godina dvadesetog veka naglašavajući lojalnost koja ih je motivisala da se otisnu na takav čin. Votsonovoj je upečatljivo i užasavajuće to što su njeni roditelji, nakon što su se uputili u Ujedinjeno kraljevstvo sa toliko velike nade, dočekani sa toliko surovosti.

Rasizam u Britaniji je bio surov sredinom dvadesetog veka, ističe Votsonova. „Moja majka je neprestano plakala kada mi je govorila o tome: Kada su nam uputili poziv, mi smo odgovorili. Ali su nas dočekala sva ta upozorenja poput: Zabranjeni psi. Zabranjeni crnci. Zabranjeni Irci. To je zaista bolelo.’” Životni standard je bio podjednako užasavajući. „Moji roditelji su mislili da će biti komotni sa novcem. Međutim, plate su bile toliko niske da su cele porodice živele u samo jednoj prostoriji. ”

Što je možda najgore od svega, njeni roditelji su došli u Ujedinjeno kraljevstvo bez dece. Proći će devet godina do trenutka u kome će moći da priušte da svi doputuju. I tako je Votsonova, koja se rodila u Lidsu, upoznala najmlađeg brata tek kada je imala 14 godina. Uprkos tmurnosti početnih nedaća njenih roditelja, Votsonova je odlučila da se takođe fokusira na to da su njeni roditelji, kao i mnogi drugi, uspeli da žive uspešno, kao i da istakne ključne načine na koje je Vindraš generacija oblikovala kulturu svog novog doma.

Prilikom istraživanja ove teme sa kompozitorom Gerijem Krozbijem, Votsonovu je fascinirao uticaj koji su karipski ples i muzika imali na Britaniju. Kalipso je sa melodičnim sinkopama i duhovitim nagoveštajima osvojio entuzijastičnu publiku. Tokom 1957. godine snimak pesme The Banana Boat Song (Day-O) Harija Belafontea zauzeo je treće mesto na muzičkoj listi u Ujedinjenom kraljevstvu. Međutim, karipske forme koje su rano doputovale takođe su donele i gospel, kao i sopstveno tumačenje kantri i vestern muzike. „Svi su to na Jamajci slušali preko piratskog američkog radija”, kaže Votsonova.

 

Mlađi imigranti su doneli opuštenije, više politizovane muzičke forme poput ska, rokstedi i rege muzike. Kako su se one mešale sa ustaljenim lingua franca formama džeza i ritma i bluza, došlo je do pojave novih hibridnih formi: severnjačkog soula, lovers rock muzike (vrsta regea), two tone muzike (žanr britanske muzike koji predstavlja mešavinu tradicionalne ska forme i elemenata pank roka) i daba. Muzika koja prati poslednju scenu Votsonovog dela priča sopstvenu priču: „Tu se može locirati ponešto od Džima Rivsa, Luize Mark, Džoselin Braun, kao i jedna dab step numera i pesma Amazing Grace.”

Muziku je pratio i ples: na primer skanking, ples inspirisan ska muzikom, čiji su brzi pokreti stopalima i udarci rukama postali popularni među pripadnicima mods subkulture tokom šezdesetih godina XX veka. Gradska dvorana u Lambetu je 1955. doprinela ideji rasne integracije organizovanjem manifestacije„ Ples u baru bez obzira na boju kože” (No colour bar dance), tokom koje su lokalni belački plesači podstaknuti da isprobaju mambo ples, dok su njihove komšije crnci eksperimentisali sa fokstrot plesom.
Međutim, Votsonovu ne interesuje toliko migracija određenih koraka iz izvorne sredine u Britaniju, već opštiji uticaj koji su karipske zajednice imale na plesne navike britanske nacije. Visoke cene, kao i činjenica da bi se plesanje u belačkim klubovima i plesnim dvoranama moglo biti čudno unutar te kulture, značile su da su često birali da održe žurke u sopstvenim i omeđenim prostorijama u kojima su živeli.

Votsonova i dalje pamti pretrpane žurke lovers rock muzike i bluza, koje su okarakterisale jamajčansku zajednicu u Lidsu. „Počele bi veoma kasno, u ponoć, i nastavljale se do ranih jutarnjih sati”, izjavljuje ona. „Gotovo da nije bilo osvetljenja, pilo se puno alkohola i verovatno dosta i pušilo, a prostor je bio toliko pretrpan da su ljudi plesali leđa uz leđa.”

 

noge uvis
Vanoje Ajkens i Ketrin Danhem, Karipski plesni šou, London 1952.

Ove intimne kućne žurke veoma su se razlikovale od javnih prostora u kojima su Britanci uglavnom igrali. Međutim, do kasnih šezdesetih i tokom sedamdesetih godina XX veka, postale su norma, kao i ushićeni, improvizovani stil pokreta koji su praktikovali mladi belci dok su pokušavali da se približe karipskim uticajima koji potiču iz Afrike, a koje karakteriše njihanje kukovima i lakoća pokreta.

Votsonova je zabeležila neke od ovih uticaja u sopstvenoj koreografiji, ali ih je namerno ograničila na to da samo dodaju notu, umesto da budu doslovno oponašanje. „Nisam želela da se ovo pretvori u čas istorije”, izjavila je. „Mora da bude primereno pozorištu, da se poveže sa publikom.”

Vindraš je njeno prvo u celosti narativno delo i dok je svesna izazova koji predstavljaju održavanje lika i priče, ponosna je što se pozabavila temom koja je od velikog značaja. Zadivljena je brojem ljudi koji su poželeli da podele svoje priče, uključujući unuku kapetana broda Vindraš. „Osećam se kao da smo moji plesači i ja postali deo znamenitog događaja”, izjavljuje ona. „Imam osećaj da sam doživela svaki aspekat ove priče. ”

 

***

Pročitaj u originalu: https://www.theguardian.com/stage/2018/feb/06/windrush-movement-of-the-people-west-yorkshire-playhouse-jamaica-dance
Autorka teksta: Džudit Makrel

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s