Margaret Etvud: „Sviđa mi se da ponekad budem stara veštica, ponekad mudra starica”

Večita kandidatkinja za Nobelovu nagradu i predana ekološka aktivistkinja, ova 78-godišnja kanadska autorka doživljava neočekivani povratak na književnu scenu zahvaljujući televizijskim adaptacijama njenih priča. Produktivna (napisala je više od pedeset knjiga) i versatilna (piše eseje, romane, poeziju i stripove), njena spekulativna fikcija u Sluškinjinoj priči i romanu Alijas Grejs, baziran na stvarnim događajima, sada odjekuju više nego decenijama ranije, kada su napisani.

Da li smo mi ono što pamtimo ili ono što zaboravljamo?, pita doktor zatvorenicu u romanu Alijas Grejs koji se ovih dana vraća u španske knjižare u izdanju kuće Salamandra. Nakon što je Sluškinjina priča trijumfovala na dodeli  nagrada Emi, autorka Margaret Etvud (Otava, 1939) prisustvovala je adaptaciji još jednog njenog dela na mali ekran, ovog puta zasnovanog na istinitom slučaju – svedočenju devojke optužene za ubistvo u XIX veku. Možda zato što polazi od toga da je istina pre siva, nego crna ili bela, ovaj roman nosi poruku važnu za današnji trenutak. Nakon osvajanja nagrada Buker i Princ od Asturije, Etvud je u Frankfurtu primila Nagradu za mir nemačkog Udruženja izdavača i knjižara. Tamo ustupa ovaj intervju. Sa 78 godina, putuje sama. I duhovito objašnjava svoju najveću brigu kao ljudskog bića: uništenje planete našim najgorim navikama.

etvudd

Vaša slava se proširila sa knjiga na male ekrane. Da li su čitalac i gledalac jedno te isto?

Nikako. Roman je najbliže što možeš da budeš u glavi druge osobe. Film i televizija te uvlače, ali ono što vidiš je izvedba. Kada čitaš roman, budeš u akciji.

Da li ste postavili sebi izazov da isprobate sve žanrove?

Niko mi nije rekao da ne mogu to da uradim. Kad sam bila mlada, nije bilo kurseva za pisce. Mislim da i ako odeš na neki, savetuju te da se posvetiš određenom žanru, ali to nije bio moj slučaj. Jednostavno sam pisala ono što sam želela. Pisala sam fikciju, poeziju, eseje, drame i crtala stripove kao tinejdžerka. I dalje to radim. Kanada je pedesetih godina bila zemlja sa malo pisaca. Neki od najslavnijih autora nisu se čak ni objavljivali tamo. Uživala sam u isprobavanju onoga u čemu sam uživala kao čitateljka.

Da li biste se utvrdili kao autorka da ste se ograničili na jedan žanr?

Tada ne. Bilo je vrlo teško objaviti roman. Većina nas je pisala poeziju.

Etvud je umorna od ponavljanja da ono što piše nisu distopije – zamišljeni neželjeni svetovi – već spekulativna fikcija, izmišljene priče zasnovane na činjenicama, ne marsovcima; i da bi, shodno tome, mogle da se dese.

Odakle izvlačite te zamisli?

Iz onog najmračnijeg iz stvarnosti.

Sarađujete li sa ekipom arhivara?

Samo kada sam pisala Alijas Grejs, što je zasnovano na stvarnom slučaju. Ostalim se bavim sama, uključujući i naučni deo. Odrasla sam okružena naučnicima.

Karl Etvud, autorkin otac, bio je entomolog. Istraživanje o insektima od vitalnog značaja za kanadsko područje na severu Kvebeka spaslo ga je učešća u Drugom svetskom ratu; zahvaljujući tome su Margaret i njen stariji brat, Harold – sestra Rut je mnogo mlađa – proveli detinjstvo u šumi, njenom rodnom gradu, kako kaže.

„Nisam išla u školu do svoje trinaeste godine. Moja majka, Margaret Kilam, koja je bila nutricionistkinja, nabavljala bi knjige i predavala nam lekcije.” To detinjstvo slobode i izolacije objašnjava pejzaž u funkciji lika koji se često pojavljuje u njenim knjigama, kao i to da o njemu govori kao o svojoj kući.

Koliko su na Alijas Grejs uticali podaci koje su doneli arhivari?

Pročitali smo sve što je objavljeno u vezi sa Grejs Marks: knjige, akta, novine. Ti su podaci bili međusobno protivurečni, što je sve učinilo još zanimljivijim. Kada zasnivaš priču na činjenicama, ne smeš da promeniš nijedan opis. Napisala sam scenu u kojoj jedan od protagonista svedoči vešanju drugog lika. Pošto smo ustanovili da do toga nije moglo da dođe, morala sam ponovo da je napišem.

Izdavačka kuća Salamandra je ponovo objavila ovaj roman i Netfliks ga je adaptirao za televiziju. U čemu počiva njegov značaj?

Vreme mu je okvir, ne sadržaj. I serija je dobra. Gledalac ne zna da li glumica laže ili ne. Genijalno je.

Opišite nam imigracioni put tokom XIX veka, odakle je došla vaša porodica u Kanadu?

Ukratko rečeno, sve su ih proterali iz zemalja iz kojih su došli. Neki puritanci su došli iz Engleske. Odabrali su pogrešnu religiju. Isto kao i moji francuski preci, prognani hugenoti. Bilo je i familije proterane iz Škotske i Velšana, koji nisu izgnani, ali su došli iz ekonomskih potreba. Pošto su se nastanili u Novoj Engleskoj, izabrali su pogrešnu stranu i u Američkoj revoluciji. Nemamo baš najbolji istorijat. Možda sam zato toliko nekonformistički nastrojena.

Sluškinjina priča govori o opasnosti koju stvarnost donosi u modernim vremenima. Šta treba da uradimo kako bi naš napredak bio istinski evolutivan?

Napredak može da znači samo jedno: da se ljudi tretiraju pravično i nepristrasno. Ne deluje da napredujemo na tom frontu, premda to jeste bio slučaj decenijama unazad; u suprotnom, nas dve ne bismo sedele ovde. Godine 1845. vi ne biste imali posao, a ja ne bih bila autorka.

Predviđate li nazadak?

Uopšteno rečeno, kada jedan segment društva dostigne izvesna prava, drugi želi da ga ih liši. Upravo sada do toga dolazi u Sjedinjenim Američkim Državama, na polju prava ljudi koji nisu belci. Ne mislim samo na crnce; i Meksikanci i oni koji nisu percipirani kao deo preovlađujuće kulture gube prava. Ako ne mogu da im oduzmu pravo glasa – kao što su već pokušali – oduzeće im neko drugo. Doneeće zakon po kojem onaj ko je bio krivično osuđivan ne može da glasa i uhapsiće ljude kako bi ih sprečili da glasaju. To se zove policijska država. Kada se policajci pretvore u sudije i izvršioce, to znači da živiš u policijskoj državi.

Da li se to dešava danas u SAD-u?

Dešava se nekim osobama koje žive u SAD-u. Ne svim američkim građanima.

Kako ispraviti to?

Tako što ćemo reći: živimo u policijskoj državi. Želimo li tu da se zadržimo? U gotovo svakoj državi postoji grupa ljudi koja ne dobija isti tretman kao ostali. Oni koji brane ovakvo stanje stvari tvrde da se ljudi neće potruditi, ukoliko ne dobiju beneficije da zarade mnogo novca. I to je moglo da bude tačno u nekom trenutku, ali sada, u SAD-u postoji nasledna elita koja dela protiv meritokratije.

Da li je isti slučaj u Kanadi?

Ne. Proporcionalno imamo mnogo više imigranata i veću autohtonu populaciju. SAD su se upustile u istrebljivačke ratove tokom XIX veka. Ne mogu drugačije da se nazovu. Posebno u Kaliforniji, oni su po nalogu čistili državu od Indijanaca.

U Kanadi ne?

Tamo se nisu upuštali u takve ratove. Zato danas proporcionalno ima više autohtonog stanovništva u Kanadi i oni imaju veću kontrolu nad delom teritorije. Ključni su akteri u pregovorima i donošenju odluka. Bilo bi veoma glupo da neko naumi nešto da radi na njihovoj teritoriji, a da se prethodno ne konsultuje sa njima. Uostalom, Kanada je višejezična država. Imamo dva zvanična jezika kojih bi, zapravo, trebalo da ima tri. Treći bi trebalo da predstavlja domoroce.

U srednjoškolskom godišnjaku izjavili ste da je vaša ambicija da napišete „veliki kanadski roman”. Da li ste ga napisali?

Mislim da nisam napisala samo jedan. (smeh)

Drugi Kanađanin, Alberto Mangel, tvrdi da tamo ljudi umesto da se zapitaju ko sam?  pitaju se… Gde je ovde

Jeste, to je citat Nortropa Fraja.

Kako se postigne da se čitava jedna država doživi kao ljubazna?

Nismo svi ljubazni. Ne postoji nijedna skupina ljudskih bića gde su svi ljubazni.

Ljubazniji možda nego u drugim zemljama?

Možda je tako zato što ima toliko zajednica u Kanadi, da moramo da sednemo i da komuniciramo. Imamo jedan vic kod nas: na putu prema raju se nalaze dva znaka. Na jednoj strani je naznačeno Raj, a na drugom Okrugli sto o raju. Mi Kanađani biramo debatu.

etvuddd

To podrazumeva visok nivo civilizovanosti: morate da umete da se izrazite i da mislite da će vaši argumenti biti uzeti u obzir.

Znamo da se odluke sklapaju, da su čvršće kada niko nije isključen. I to se postiže  dijalogom. Postoje ja-kulture i mi-kulture; ja –kulture su individualističke, kao što je severnoamerička. Kanada je kultura kolektiva.

U vašim knjigama obrazovanje nikada nije blanko ček. Ima mnogo glupih doktora. Veoma zanimljivo. Možda su pre tupavi, nego glupi. Od tvrdoglavog čoveka gori je samo onaj koji je tvrdoglav i obrazovan. Obrazovanje u kraljevstvu činjenica ne priprema nužno za kraljevstvo ljudskog roda.

Šta je ono što podučava u ljudskom rodu? Delom je to temperament, delom iskustva.

Kakva vrsta iskustva? Ona loša. Ima jedna izreka: dobar sud dolazi od iskustva, Iskustvo dolazi od lošeg rasuđivanja. Nažalost, to je tačno.

Kako vaspitati dete nakon detinjstva kao što je vaše?

Naša ćerka je putovala sa nama. Govori francuski, nemački i italijanski sa umbrijskim akcentom.

Postoji konsenzus u književnom svetu da je vaš muž, pisac Grejem Gibson, savršen muž.  Jeste li vi dobra supruga?

Ne.

?

Pretpostavljam da nisam mnogo loša, ali nisam idealni standard te figure. Živeli smo na jednom imanju deset godina. I tada jesam kuvala i pravila zimnicu… ali više ne. Nismo za uzor, ali uvek smo delili rad.

To vam ne deluje kao nešto na šta se treba ugledati?

Nama je služilo. Svako je radio šta mu se prohtelo. Nismo to rušili.

Veoma ste aktivni na Tviteru. Da li će internet osnažiti obespravljene ili će učvrstiti moćnike?

Već je uspeo da da glas mnogim ljudima i da ih organizuje. Kao i svaki drugi ljudski izum, ima pozitivnu, negativnu i onu neočekivanu stranu. Da li će se jedna od tih strana istaći i pretvoriti se u negativno oružje – recimo, u slučaju Rusa koji manipulišu izbornim rezultatima – ostaje da se vidi. U svakom slučaju, internet nema više utopijski karakter za kojim su tragali oni koji su ga stvorili, kada su hteli da komuniciraju sa celim svetom.

Da li je odnos sa prirodom takođe deo obrazovanja?

Priroda nije nešto što je tamo napolju. Priroda smo ti i ja. Tvoje fizičko telo, vazduh koji dišeš i voda koju sada piješ. Sve je to priroda. Uništiti je znači uništiti čovečanstvo. Ako nestane priroda, nestaćemo svi.

Klimatske promene su vaša glavna briga?

Dozvolite mi da vam sažmem to: ako okeani umru, prestaćemo da dišemo. Jer su oni ti koji obezbeđuju kiseonik u vazduhu. To je deo na koji ne obraćamo pažnju. Svesni smo toga da klimatska promena može da uzrokuje poplave i večna leta. Ipak, ne uspevamo da razmišljamo na duže staze. A to zahteva savezništvo, dogovore, dijalog. Kada budemo sposobni da sačuvamo atmosferu, možda postignemo da čitav ljudski rod bude ljudski.

Šta vi radite kako ne biste doprineli nestanku kiseonika?

Nemamo auto, koristimo javni prevoz ili hodamo. Potreban nam je izumitelj sa dovoljnom lukavošću da pretvori svu destruktivnu plastiku okeana u konstruktivan materijal. Bio bi to dobar materijal jer bi omogućio slojeve vazduha koji bi poboljšali izolaciju.

Revnosno zamišljate rešenja. To je nešto uobičajeno u vašoj spekulativnoj fikciji, što je odlika žanra koji se graniči sa mogućim. Da li nas preterana izloženost informacijama čini više ili manje lakovernim?

Kada sam napisala Sluškinjinu priču, to nije bila priča o distopiji. To je stiglo kasnije, posle 11. septembra. Bilo ih je na pregršt u jednom trenutku četrdesetih i pedesetih. S druge strane, XIX vek je bio preplavljen utopijama. Zaista se smatralo da je napredak neizbežan. Kasnije, posle Drugog svetskog rata, pojavili su se veliki diktatori i postalo je teže napisati ubedljivu utopiju i lakše uverljivu distopiju. Zato ih je bilo toliko. Veliki strah pedesetih bila je eksplozija atomske bombe. Utopiju smo povratili sedamdesetih , primenivši je na svet žene i na promišljanje žanra kao nešto što nije tako fiksno. Sve se to završilo osamdesetih. Devedesetih se završio Hladni rat i distopija je prestala da bude žanr. Sada, hitnost da se nešto uradi protiv klimatskih promena i da se odrazi društvena nestabilnost učinili su da ponovo bude nužna.

Umorili ste se od ponavljanja da je feminizam jednakost, ne osveta. Zašto se jedan inteligenti ženski lik percipira kao opasan?

Pretpostavljam da datira iz vremena kada niko nije hteo da opisuje majku koja uliva strah. Kada si starija osoba, možeš da biraš. Možeš da budeš matora pakosna veštica ili mudra starica. Meni se sviđa da budem i jedno i drugo naizmenično. Jedan moj komšija advokat spazio me je u jesen kako čistim lišće u bašti i upozorio me:

– Margaret, ne bi trebalo to da radiš.
– Šta to treba da znači, Sem?
– Ne treba da budeš napolju sa metlom. Ne znaš li da te zovu zlom vešticom iz kraja?

Šta ste mu odgovorili?

Pitala sam ga zar ne zna da strah rađa više poštovanja nego ljubav. Nije loše da te se malo pribojavaju.

Često kažete da ako se svet ophodi lepo prema tebi, na kraju misliš da to zaslužuješ.

To je uvek istina.

Prema vama se lepo ophodio?

Da, ali ja sam Kanađanka. Nikada nećemo sebi priuštiti da pomislimo da to zaslužujemo.

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/elpais/2017/11/20/eps/1511132725_151113.html

Autorka teksta: Anaću Sabalbeaskoa

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s