Izložba Documenta: o neminovnom prožimanju politike i umetnosti

Naslovna fotografija: Partenon knjiga Marte Minuhin

Najveći uspeh izložbe iz Kasela je ukazivanje na to da diskursi i objekti koji dolaze u Evropu nisu samo svedočanstva o jednom životu, nego nas navode da preoblikujemo naša shvatanja o kreativnosti, umetnosti i estetskom iskustvu.

Političari i politika

Od svog nastanka 1959. godine Dokumenta (stilizovano documenta), jedna od najvažnijih izložbi na svetu, svakih pet godina teži da pokaže kako se umetnost razvijala po pitanju materijala, koncepata i teorija, otkrivajući u isto vreme značajnu političku scenu. Bolje rečeno, reč je o izložbi gde je veza između umetnosti i politike posebno značajna.

Istorija njenih četrnaest izdanja obeležena je snažnim političkim delovanjem, poput osnivanja Slobodnog međunarodnog univerziteta kreativnosti i istraživanja Jozefa Bojsa 1977, ili načina na koji je 1997. kustoskinja Ketrin Dejvid razvila ideju o izložbi kao ruševini, koja je inače bila poslednje izdanje u XX veku, predvidevši mnoge aktuelne rasprave o kolonijalizmu i evrocentrizmu u narativima istorije umetnosti, pa sve do predstavljanja važnih retrospektiva dela umetnika kao što su Elio Oitisika i Ližija Pape, ističući značaj modernizma na Jugu.

Svako novo izdanje Dokumente se, međutim, ponovo osmišljava, pa je tako na primer Ketrin Dejvid ustanovila program 100 dana 100 gostiju, gde su se svaki od sto dana koliko tradicionalno traje Dokumenta održavale diskusije sa piscima kao što su Edvard Said ili arhitektama, kao što je Rem Kolhas. Ne postoji nekakav kontinuitet u modelima i aktivnostima izložbe, osim ako nije deo sopstvene priče, načina na koji se ona ukršta sa istorijom posleratne, moderne Nemačke, ali i načina na koji je ona jedan važan deo razvoja moderne i savremene umetnosti u Evropi. Važno je setiti se da je Dokumentu predložio Arnold Bode 1955. da bi se Nemcima konačno pokazala degenerična umetnost (Entartete Kunst) koju su nacisti sakrili i osudili na izložbi u Minhenu 1937. kada je bilo izloženo blizu pet hiljada dela modernih umetnika: fovista, kubista, dadaista, nadrealista, sa legendama koje ukazuju na njihov štetni uticaj. Stoga, Dokumenta nastaje kao događaj osmišljen od strane nemačke vlade s težnjom da se ponovo izgradi nemačko društvo nakon rata.

Ako je političko pitanje bilo centralno još od njenog osnivanja, politika je i u ovom četrnaestom izdanju veliki protagonista. I to ne u metaforičkom smislu, zato što u centar pažnje stavlja aktuelnu finansijsku, humanitarnu i kulturnu krizu, i predstavlja izložbu, prema rečima umetničkog direktora, kao projekat koji teži da postane politički manifest počevši od same institucionalne strukture koju subvencioniše vlada.

Put za Atinu

Od 2013. godine kada je Adam Šimčik imenovan za umetničkog direktora Dokumente, ideja da se polovina izložbe napravi u Atini postala je centralna. Grčka prestonica postala je neizbežna destinacija, jer je ona simbol globalne krize gde je neoliberalno iskustvo, odnosno upotreba državnog duga kao političke alatke za kontrolu i ugnjetavanje, dovelo ne samo do gubitka suvereniteta jedne nacije nego i do uništenja socijalne države. To su događaji koji su, hteli mi to ili ne, oblikovali savremeni život u Grčkoj i van nje.

Nije bio cilj da se u Atini napravi malo predstavljanje nego da se četrnaesta Dokumenta predstavi kao podeljeno biće – a divided self, prema rečima njenog direktora. Odnosno, prema poetskoj formuli dramaturga Antonina Artauda, kao pozorište i njegov duplikat. Dupliranje sa ciljem da se promoviše jedno estetsko, političko i društveno iskustvo, počevši od složene i napete igre političkih i finansijskih sila koji tkaju tkaninu savremenog sveta.

Izložba u muzeju Frederikanum jasna je po pitanju predstavljanja odnosa između Atine i Kasela. U ovaj prostor, koje je obično mesto centralne izložbe svake edicije Dokumente, doneta je najveća kolekcija moderne i savremene umetnosti iz Atine. Predaja starateljstva Katerini Koskini, direktorki atinskog muzeja, pokazuje kako grčka umetnost može da se razume u opštijem kontekstu od savremenih narativa istorije umetnosti. Kolekcija sadrži više od hiljadu dela i okuplja grčke i međunarodne umetnike koji su aktivni od šezdesetih godina.

Deo kolekcije koji je poslat za Kasel predstavlja komentar na složeni život u Grčkoj i pokušava suštinski da stvori međunarodni kontekst za radove koji stvaraju grčki umetnici. U ovom konceptualnom okviru predstavljaju se jedan uz drugog umetnici poput Haris Epaminode (Haris Epaminonda), Jana Fabrea (Jan Fabre), Karlosa Garaikoe (Carlos Garaicoa), Hansa Hakea (Hans Haacke), Mone Hatoum (Mona Hatoum), Lukasa Samarasa (Lucas Samaras), Pedra Kabrita Reisa (Pedro Cabrita Reis) i Valida Rada (Walid Raad) između mnogih, mnogih drugih. Sveukupno, radi se o izložbi u „međunarodnom stilu“, koji da nije posebnog političko kulturnog grčkog konteksta ne bi imao nikakvog smisla niti pripadnost jednom kontekstu poput Dokumente. Odnos između različitih dela pokazala se uzročnom i teško je razumeti spoj tih umetnika u tom muzeju, tom gradu i tom tempu.

Postupak postavljanja jedne vrste grčkog muzeja u Kaselu u teoriji je odličan, ali izložbena iskustva i politička efikasnost tog postupka ostaju daleko od očekivanja grčke umetničke zajednice i publike Dokumente.

Na pola izložbe, u provokativnom stilu Jozefa Bojsa, Adam Šimčik postavio je svoj Parlament tela. Ovaj umetnički projekat, nastao 2016. na predlog umetničkog direktora, računa na javni program koji okuplja umetnike, aktiviste, teoretičare, izvođače, radnike, migrante, sa ciljem da se predstave različita kolektivna iskustva stvaranja novih oblika subjektivnosti.

Ova neformalna organizacija nastala je kao dvostruka reakcija: sa jedne strane, na nove materijalističke i realističke filozofije, čiji su fokus ideje o objektima i materiji, jedna vrsta spoja stvari, odbacujući bilo kakvu ideju stvaranja individue i njene subjektivnosti; i sa druge strane, na migracije u Evropu i način na koji takva kretanja tela nisu otkrila mane samo modernih demokratskih institucija, nego i njihove etičke prakse gostoprimstva.

Ovaj Parlament je suštinski jedna odbrana individualizacije tela, nasuprot transformaciji u jednu anonimnu javnu masu, što je ideja marketinških manipulacija. Radi se o jednom prostoru kulturnog aktivizma gde se preko individualnog učešća traže nove forme vladavine i preživljavanja. Aktivisti predlažu mikropolitike i modele samouprave, saradnju koja može da se primeni, radikalne pedagogije i umetnička iskustva. Za umetničkog direktora 14. Dokumente, Parlament tela je jedan kritički alat za preispitivanje demokratskih institucija kao i tradicionalnih okvira za izlaganje i okvire za umetnička iskustva.

Iako Parlament već ima neke rezultate – izrodilo se jedno neformalno udruženje za istraživanje ubistava imigranata – čak i ako posetilac bude pratio pomno program koji traje sto dana, izraz ovog Parlamenta po pitanju elementa ekspozicije tek treba da se ostvari. Opravdana i hitna briga za poredak kulturnog diskursa, najčešće neokolonijalnog, patrijarhalnog i heteronormativnog, nije dovoljna da bi se, kako je najavljeno, doveo u pitanje izložbeni sadržaj čiji deo čine pozvani umetnici, produkcijska ekipa i sama publika.

U tom smislu, diptih Marije Hasabi Scena (Stage, 2016) i Postavljanje (Staging, 2017) otkriva mnogo toga: set intenzivnih svetala koji ne osvetljavaju ništa. Svetla povezuju i oslepljuju i dobra su metafora za način na koji je 14. Dokumenta prihvaćena u Atini: „buržoaska šminka“ kako ju je nazvao jedan kritičar grčke umetnosti.

Priče o nasilju

Postoji, međutim, još jedna priča koju 14. Dokumenta ponovo pokreće i koja je važna. Duga priča u kojoj se Grčka pojavljuje kao žrtva nemačkog nasilja, o pljački i o tome da je bila žrtva ruke nacista, najupečatljiviji je primer. To je priča o nasilju koja na neki način pričaju sva dela i sve izložbe koja sačinjavaju nemačke ruke Dokumente.

U velikom i impresivnom videu Mišela Odera, nasilje se ne ograničava ni na jedan istorijski, kulturni i politički momenat, nego je predstavljen kao istorija sveta. The Course of the Empire (2017), video instalacija sa 14 platna rezultat je čitanja svetske istorije i istorije umetnosti u odnosu prema istoriji nasilja, opresiji, potčinjenosti i moći. Različiti zapisi nasilja koje je umetnik sakupio stvaraju zajednički horizont za razumevanje i čitanje rata, novog Trampovog totalitarizma i savremenih ratova koji se vode finansijskim oružjem. U ratnim sukobima postoje odjeci drugih vrsta ratova: zakoni koji zabranjuju, ograničavaju delanje, oduzimaju reč ili izostavljaju tela, zatvarajući ih u izolovana polja.

 

anduhar 1
The Disaster of War

 

Oderova video instalacija prikazana je u tunelu starog metroa u Kaselu, gde se može doći samo hodajući po kamenju i prugama. Međutim, ovi savremeni ratovi naneti na tela čije slike su odraz, takođe se mogu naći u velikom projektu španskog umetnika Danijela Garsije Anduhara, nazvanom The Disaster of War/ Trojan Horse (2017). U ovom delu umetnik okuplja ogroman set predmeta koji podsećaju na gravure španskog slikara Goje načinjene između 1810. i 1820. godine, sa namerom da se kritikuje nasilje načinjeno nad civilima tokom borbi između Napoleonovog carstva i Španije. Ovde se Gojina tela transformišu u skulpture, načinjene 3D štampačem i potom zatvorene u drvenu strukturu koja liči na kavez. Svakodnevni elementi pokazuju kako je nasilje prestalo da bude vanredno stanje, i kako je sada postalo, na šta lepo ukazuje filozof Valter Bendžamin, pravilo i novi zakon, nova svakodnevnica.

Druga vrsta nasilja vrši se nad izbeglicama koji su ograničeni u svom kretanju i svojoj slobodi. Ova vrsta rata, koji je pravi pakao u srcu Evrope, centralni je element videa nemačke umetnice Angele Melitopulos. Njen rad pod naslovom Crossings (2017) jedno je od upečatljivih dela ove edicije Dokumente. Naravno da Goja, Tintoreto, Rihter i mnogi drugi slavni umetnici stoje u panteonu zapadne istorije umetnosti, ali Melitopulos uspeva da na kritički i estetski način obradi temu izbeglica i da istovremeno istraži pitanje plastike u odnosu prema slici, vremenu i montaži kao konstrukciji smisla i narativa.

Filmske slike načinjene u izbegličkom kampu na grčkom ostrvu Lezbos mogu biti viđene kao jedna vrsta kinematografske kartografije, odnosno ne radi se o povezivanju i sakupljanju svedočanstava i dokumenata, nego o mapiranju različitih kulturnih, emotivnih, političkih, društvenih teritorija koja naseljavaju osobe zadržane u izbegličkim kampovima.

U sali se prikazuju različite projekcije organizovane kružno koje ostavljaju snažan osećaj i pokazuju različite pristupe životu izbeglica. Mešavina između priča, pejzaža i vizualnih metafora veoma je moćna i omogućava stvaranje plastičnih, zvučnih i poetskih horizonta. U njihovim rukama izbeglice nisu samo politička stvarnost već i emotivna stvarnost.

 

course of the empire 1
Course of the Empire

 

Pitanje kanona

Jedna od posledica intenzivnog kretanja osoba u Evropi, koje pozvani umetnici tako dobro predstavljaju na ovoj 14. Dokumenti, nije samo preoblikovanje uobičajenih društvenih teritorija (sa snažnim posledicama u društvenoj organizaciji), nego i naše kulture i protokola koji uređuju odnos sa različitim umetničkim praksama i funkcijama umetničkih stvari.

Integracija i zajednički život nisu samo ekonomski i društveni izazov, nego i kulturni i naučni – kako učiniti naše izložbe, galerije i muzeje mestima priznavanja Drugog i scenom za umetnost sa primenom i geneologijom potpuno drugačijom od naše? U tom ključnom aspektu 14. Dokumenta je uspešna – izložba u Novoj galeriji je upečatljiva zbog načina na koji postavlja tako različite hronologije kao što su XIX, XX i XXI vek i kako se kreće kroz razna pitanja, od pitanja ropstva u francuskom carstvu Luja XIV 1685. preko načina na koji su nacisti pokušali da preko taktika prepisivanja i sakrivanja ponovo ispišu istoriju umetnosti i sveta, pa sve do etnografskih predmeta koji su doneli novi stanovnici Evrope.

Ovde zajedno žive, Kurbe sa Marselom Brudarsom, Samjuel Beket sa Marijom Ejhorn, Džordž Mačijunas sa Vinkelmanom, i sa mnogim drugim anonimnim umetnicima čiji je zadatak da preispitaju ne samo ulogu umetnosti, nego i samog sistema stvaranja narativa. Poređenjem i mešanjem preispituje se pre svega zapadni umetnički kanon pa i svi protokoli izložbenog i umetničkog iskustva – kako gledati na slične objekte i skulpture, čija je funkcija bila magična? Kako zamisliti postavljanje i poređenje naše kulture poznatih ličnosti, kako je naziva Izabel Grou, i potpuno nepoznatih umetnika, zanatlija i vernika. Stvari sa magičnom funkcijom ne samo da remete našu sigurnost o tome šta može biti umetnost nego teraju samu istoriju umetnosti da razmisli o kategorijama koje se koriste za klasifikovanje disciplinarnih objekata.

Međutim, upravo su ove priče i ove stvari preko snažnog kretanja stanovništva prenete u centar naše stvarnosti. Diskursi i objekti ne samo da svedoče o životu, teritoriji, senzibilitetu, nego nas teraju da ponovo oblikujemo naše ideje o kreativnosti, umetnosti i estetskom iskustvu. Stoga, izazov koji predstavlja ova kriza ne pokazuje samo poštovanje prema politici, saživljavanju i etici prihvatanja, već i novi izazov našem senzibilitetu i testira da li se zapadna kultura može ili ne može videti kao kultura gostoprimstva.

***

Pročitaj u originaluhttps://www.publico.pt/2017/09/01/culturaipsilon/noticia/o-que-fazer-com-a-arte-que-trazem-os-corpos-dos-refugiados-1783718
Autor: Nuno Krešpo

Prevela sa portugalskog: Slobodanka Boba Dabić

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s