Lengston Hjuz, pesnik obespravljenih

U maju se navršilo 50 godina od smrti Lengstona Hjuza, pesnika, romanopisca i dramaturga. U vreme njegove smrti Hjuzu je bio osiguran ugled kanonske figure u američkoj kulturi. Bio je prvi Afroamerikanac koji je zarađivao od svojih pesama i prvi
koga je tadašnji književni establišment, sastavljen u potpunosti od belaca, prihvatio kao glas koji je mogao da se nadmeće kako sa piscima svog vremena, tako i sa onima koji će tek doći.

Na Hjuzov status i njegov ulogu mosta između kultura, bilo je ukazano prošle godine izborom njegove pesme I, too za epigram novootvorenog Nacionalnog muzeja afroameričke istorije i kulture. “I, too, am America” potpuno zaslužuje mesto za stolom. Mesto koje neće biti darovano ili zaveštano odozgo, već ono koje s punim pravom odaje priznanje ljudima koji su svojim otporom i upornošću, ali najpre svojim radom (u šta spada i rad pesnika), američki san učinili svojim.

Ta pesma je dokaz stvaralačke moći kulture u procesu artikulisanja prava koja mu pripadaju kao američkom državljaninu. Iako se završava afirmacijom, počinje glasom: “I, too, sing America.”, što je direktna referenca, naravno, na Volta Vitmana i njegovu poetiku izdašne američke demokratije.

Hjuz je, kao i Vitman, sada prihvaćen kao deo američkog kanona, iako ne bez debate ili kontroverzi.
Hjuz je, kao i Vitman, bio pesnik žargona.

 

langston-hughes1

Kao pisac koji je stvarao u prvoj polovini XX veka, Hjuz se klonio intelektualizovanog modernizma i distanciranog formalizma, opredelivši se za stihove čiji koreni sežu u živote običnih muškaraca i žena. Kod Hjuza je to slučaj čak i više nego kod Vitmana, čije je zazivanje Običnog Čoveka uvek bilo pomalo distancirano; Volt, zapravo, nije pisao onako kako Bowery B’hoys* govore. Hjuz je neposredno davao izraza emotivnim životima Afroamerikanaca posle emancipacije.

(*Žargonski njujorški izgovor sintagme Bowery Boys; odnosni se na radničke neženje koji su živeli u ranom XIX veku u naselju Baueri, u Njujorku)

Za to je ključni element bila melanholija, ne samo zato što daje Hjuzu lik, već i glas. Hjuz se lako kretao između obe perspektive. Njegova prva knjiga zvala se The Weary Blues  (Umorna tugovanka, u prevodu Dragoslava Andrića) i u naslovnoj pesmi on posmatra scenu: “I heard a Negro play,/ Down on Lenox Avenue the other night/ By the pale dull pallor of an old gas light.” (Čuo sam kako crnac svira / Dole na Aveniji Lenoks jedne noći / Pri bledoj sumornoj svetlosti stare gasne lampe.)

Hjuz je ubedljivo upisivao melanholiju u svoje pesme. Kada je saopšteno da je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost, kritičari su raspravljali o tome mogu li se tekstovi pesama smatrati poezijom. .

Zapravo, Hjuz je prvi pokazao da tekstovi pesama mogu da budu poezija.

Uzmimo za primer “Love Again Blues,” (Bluz ponovne ljubavi) koju Hjuz gradi na ponavljanju stiha sa blagim varijacijama, da bi se ukazalo na performans, da postoji publika koju pevač pokušava da ubedi:

My life ain’t nothin’
(Moj život nije ništa)

But a lot o’ Gawd-knows-what.
(Samo pregršt pitaj boga čega)

I say my life ain’t nothing
(Kažem, moj život nije ništa)

But a lot o’ Gawd-knows-what.
(Samo pregršt pitaj boga čega)

I pesnik / pevač prolazi kroz priču o nalaženju žene, a potom o saznanju o njoj (“You turned out to be a devil/That mighty nigh drove me wild!; Ispostavilo se da si đavo / što me je doveo na ivicu ludila), do zaključka da te ljubav „uzima i lomi / Ali moraš ponovo da voliš”.

U vlastitoj zajednici, crna srednja klasa ga nije prihvatila. Hjuzovi likovi i dikcija bili su smatrani prizemnim, a jedan afroamerički kritičar, poistovetivši prihvaćenost sa ugledom, Hjuzovo pisanje uporedio je sa kanalizacijom.

Uprkos Harlemskoj renesansi i prihvatanju ljudi kao što je Hjuz, i drugih umetnika, ovo je i dalje Amerika u kojoj vlada segregacija, zakoni Džima Kroua, gde treba da znaš gde ti je mesto.

Sve što je podgrevalo belačke stereotipe o Afroamerikancima, bilo je za preispitivanje i procenu. Hjuz je parodirao ovu nelagodu u pesmi ”Atlantic City” gde piše kako kada sedam mačora* poludi, posmatrači šapuću, Takvi crnci su ruglo rase!

(*Rečju cat označaavala se osoba, uglavnom muškog pola, za koju se smatralo da je kul; sleng)

Ipak, s druge strane, u književnom svetu, vladala je nelagoda jer je Hjuz previše bio od ovoga sveta, ni dovoljno formalistički nastrojen ni tehnički dovoljno napredan da bi bio bilo šta više od zanimljivog glasa manje važnosti, crni populista nalik Karlu Sandbergu ili Vakelu Lindziju.

Hjuz se izuzetno divio Sandbergu i Lindziju. Lindzi mu je pomagao da objavi knjigu kad je bio mladi pesnik. Ali za moćnike književnog ugleda, uvek je postojala briga da je on ipak previše ,,crnački pesnik“.

 

Hjuz je imao neverovatno raznolik život pre nego što je postao književni lav Harlema. Odrastao je na Srednjem Zapadu, neko vreme živeo sa svojim otuđenim ocem u Meksiku i studirao na univerzitetima Kolumbija i Linkoln. Radio je mnogo poslova, od kojih je najpoznatiji konobarisanje; zanimanje koje je dalo naziv čuvenom vašingtonskom književnom kafeu, Busboys and Poets. Mešavina prizemnog i elitnog u tom nazivu savršeno pristaje Hjuzu jer je uvek umeo, uprkos kritičarima, da piše u različitim jezičkim stilovima. Otuda njegova sposobnost da pretvori bluz i džez u poeziju, i tako doprinese stvaranju fuzije visoke i popularne kulture koju sada uzimamo zdravo za gotovo.

Njegova predanost predstavljanju života njegovih ljudi, od madam iz bordela preko bluzera do vratara Pulmena, bila je okosnica njegovog kreativnog života. Hjuz je umeo da bude mudar i dubok kada je želeo to da bude. U njegovoj sjajnoj pesmi Crnac priča o rekama, on povlači putanju Afroamerikanaca od Misisipija do reka „iskonskih kao svet koje su tekle dok još u ljudskim venama krv nije bila potekla”.

On pronalazi Afroamerikance u tim rekama, u tom toku: „Moja je duša duboka kao reke.” Nemoguće je ne videti taj tok vode i kao tok reči, i to reči koje izražavaju živote ljudi čak i kada opisuje njihovu  prolaznost. Hjuz je doslovce Crnac iz naslova, ali je i nosilac istorije, kako one koja je prošla, tako i one koje će tek biti zapisana.

Kako Amerikanci ponovo raspravljaju, u ovo političko doba, o tome šta znači biti Amerikanac, istorija naše kulture nam pruža dve poučne lekcije. Prvo, istorija, kao reka, nikada ne staje: ne možeš da se krećeš unazad, već samo napred. I drugo, kao i Vajtmen, Hjuz i mnogi drugi su pokazali, da rad uma i pera ne može da se ograniči niti opkoli, reka reči će uvek prodreti i odrediti novi tok, menjajući pejzaž, stvarajući nove poglede. Na pedesetu godišnjicu njegove smrti, čujemo glas Lengstona Hjuza, velikog Amerikanca, koji i dalje zaziva moć u ljudima.

***

Pročitaj u originalu: http://bit.ly/lengston-hjuz
Autor teksta: Dejvid Si Vord

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić
Lektorisao: Vuk Vuković

 

 

Advertisements

2 thoughts on “Lengston Hjuz, pesnik obespravljenih

  1. Dragi urednici/draga Tamara,

    Pročitala sam prvih par pasusa i bez gledanja u original nekoliko stvari su mi se učinile rogobatne.

    U poslednje vreme se reč “osnažiti” sve više koristi u admistrativno-NVO kontekstu, u značenju podrške manjinskim grupama. “Neosnažen” u naslovu užasno bode oči, jer tekst je o pesniku, a ne o državnom službeniku ili aktivisti nevladine organizacije. Hjuz je davao glas onima koje niko nigde nije predstavljao, pa samim tim “smatra se najboljim pesnikom obespravljenih”. Čak i kad stoji “reigns” ne znači da on vlada, već da je najbolji, da mi niko ne može prići. “sve-beli” je “u potpunosti belog književnost establišmenta” ili “dominantno belog književnog …”. Konstrukcija pasiva “prihvaćen od strane” se jako retko koristi u srpskom jeziku, a na engleskom je pasiv veoma čest.
    Takođe u srpskom, kod imena muzeja samo prvo slovo je veliko, a ne sve reči. Hjuz ne traži pravo na državljanstvo (on ga već ima), već veća građanska prava koje kao Afroamerikanac nema.

    Elem, ne bih dalje da gnjavim, samo bih rekla sledeće – super je što postoji sajt koji se bavi prevodom. I jasno mi je da je u pitanju volonterski trud. Daleko bi bolje bilo kada bi ste angažovali i lektora volontera da tekstovi budu prevedeni u duhu srpskog jezika, jer na ovih nekoliko primera vidi se da se prevodi bukvalno, bez razmišljanja da li delovi rečenice uopšte imaju smisla u prevedenom jeziku. Da ne budem shvaćena kao nekakva nadžak-baba, znam da prevodilac dok radi živi u sopstvenoj glavi, njemu ili njoj je jasan koncept toga što prevodi, čak i kad drugima to uopšte nije – drugi par očiji bi dosta značio, Neko ko bi rekao “ovo nema nikakvog smisla” i našao bolje rešenje.

    Srećno u daljem radu.

    Liked by 1 person

    1. Draga, Jelena

      Pre svega, hvala na povratnoj informaciji, posebno na podsećanju na reč „obespravljeni”, to je reč koju sam tražila. Nisam vas shvatila kao nadžak-babu, ovakve opaske mogu da budu samo od koristi.

      Zanimljivo je što ste se baš sada javili, jer je ovo prvi tekst koji jeste lektorisan, ali nisam našla vremena da modifikujem tekst i unesem sugerisane promene (što ću danas učiniti). Zaposlena sam i u poslednje vreme se samo ja bavim blogom, pa nekad, istini za volju, ishitreno objavim prevod. Ali drago mi je da je neko obratio pažnju.

      Nadam se da ću nekad biti u mogućnosti da platim lektorisanje tekstova, jer se iz tuđe perspektive mnogo nauči; trenutno mi ne bi bilo prijatno da tražim takve usluge da mi se čine besplatno.

      Hvala još jednom što ste pisali.

      Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s