Matild Pomes, ambasadorka španske poezije u Evropi

Pismo francuske hispanistkinje, koje će biti izloženo u Nacionalnoj Biblioteci, otkriva njenu ključnu ulogu u međunarodnom otkriću velikih autora XX veka.

Kad god bi mlada Matild Pomes gledala Pirineje iz svog doma, pitala bi se šta postoji sa druge strane. Rođena 1886. u selu Lekuri, njena radoznalost ju je podstakla da nauči španski i da od 1912. prisustvuje letnjim školama u Burgosu. Tamo je upoznala pisce i intelektualce, a među njima i mladog pesnika, Pedra Salinasa, koji se kasnije priključio Generaciji 27. Imala je uticaj kao profesorka na Sorboni (bila je prva profesorka španskog jezika na tom univerzitetu) i tako pomogla da Salinas dobije radno mesto. To je bila prva od mnogih usluga koje je ova žena nesebično učinila velikanima španske književnosti prve polovine XX veka. To dokazuje na hiljade pisama koja su okupila 160 ličnosti (Unamuna, Asorina, Falju, Turinu, Maćada, Asanju, Gomesa de la Sernu, Erarda Dijega, Albertija, Horhea Giljena…) od kojih će jedan mali prikaz, četrdesetak pisama, praktično sva neobjavljena, biti deo izložbe u Narodnoj biblioteci od 30. septembra.

Kustoskinja izložbe, Elisa Ruis Garsija, profesorka emeritus na Fakultetu geografije i istorije Univerziteta Komplutense u Madridu, upoznala je Matild preko njenog muža, Manuela Sita Albe, koji je rukovodio španskom bibliotekom u Parizu. ,,Nije imala dece i živela je u kući. Posećivali smo je, pričala nam je svašta, nosili smo joj voće…”
Ruis smatra da je Matild u njima videla unuke koje nije imala i možda je to razlog zbog kojeg im je jednog dana najavila da im poklanja vredna pisma koja je čuvala. Ruis, rođena 1937. smejući se, govori da sada kad je starija vidi sebe kao Matild i zato je donirala Narodnoj biblioteci pismo hispanistkinje i pesnikinje, koja je preminula 1977.

U tom dopisivanju ima se uvid u njeno blisko prijateljstvo sa Manuelom de Faljom, kojeg je upoznala u Granadi. Muzičareva sestra je otišla kod nje u februaru 1930. kako bi joj prenela da je autor baleta Ljubav čarobnica (El amor brujo) u depresiji; sa Unamunom, španskim intelektualcem koji je, priznala je profesorki Ruis, ostavio najveći utisak na nju, i čija će fotografija posvećena Matildbiti na izložbi: ,,Sa duhovnim zagrljajem”. Takođe, sa Barohom, Ortegom i ostalim pripadnicima Generacije 27, sa kojima se odlično slagala jer su bili istih godina. Mladi koji se udaljavaju od nekih svojih predaka, kako je opisao Salinas 1928. godine: ,,Matori Asorin sa svojim smešnim teatralnim pokušajima. Baroha koji živi od ostataka svoje umetnosti. Maćado dostojan, uvek plemenit, ali sa svojim distanciranim stavom”.

Španski pisci su slali svoje pesme i rukopise ovoj inteligentnoj ženi prosečne visine, sa muškom frizurom i prodirućim pogledom. ,,Ona ih je prevodila na francuski i pisala članke u Figaru, gde je sarađivala kako bi upoznala javnost sa njima. To je bilo ključno za širenje njihove poezije u Parizu, koji je tada bio prestonica svetske kulture. Ako bi tamo trijumfovao, mogao bi da imaš svetski uspeh.” Ramon Gomes de la Serna, čije je aforizme prevodila na francuski, nazvao ju je svojom ,,dragom i voljenom dobrom vilom” u jednom od njegovih 35 pisama koji se čuvaju i koja su napisana crvenim mastilom. Trostruka uloga prijateljice, prevodioca i književnice, navela je Visentea Aleksandra da je opiše kao pravu ,,konzulku španske poezije u Evropi.” Mnogi od njih su je posetili u njenoj kući u Parizu, na četvrtom spratu sa kojeg se pri ulasku širio prijatan miris supe od povrća.

Pisma Matilde Pomes oblikuju ,,fresku španske intelektualnosti između dvadesetih i pedesetih godina XX veka, ključni period, a u tekstovima ima delova koji referišu na književnu, društvenu i političku situaciju”. Zahvalnost od strane vrška španske poezije Matild Pomes odražava se u počasti kojoj je prisustvovala 10. aprila 1931. u restoranu u Madridu. U Narodnoj biblioteci će se pokazati fotografija sa ručka, gde su pristuni potpisali sliku na kojoj je Lorka naslikao devojku sa čašom.

Međutim, u Matildinoj arhivi postoji grupa od 55 pisama koja imaju drugu, emotivniju dimenziju, pisma Salinasove žene, Margarite Bonmati (1883-1953). U njima opisuje da li je on motivisan, da li piše… Maršruta njegovog stvaralaštva iz prve ruke, kako dokazuje jedna poslanica iz 1931: ,,Postoji promena u njegovoj poeziji, osećam kako se traži u magli, ali ne uspeva da nađe svetlo”. Godinu dana kasnije, Bonmati je pričala o komplikovanom životu španske politike: ,,Monarhisti, ekstremisti i komunisti kreću se sa jednom jedinom idejom, da unište ovu Republiku, tako ljudsku”.

Tokom trideset godina, Matild i Margarita su stvorile sjajan odnos. Iako je Margarita pripadala visokoj buržoaziji, imala je težak život, zato što je njen muž 1932. upoznao američku profesorku, Katrin Pru Reding i zaljubio se u nju. Kada je otkrila njegovo neverstvo, želela je da izvrši samoubistvo tako što se bacila u reku Taho, ali ju je spasio prolaznik. U kasnijem pismu, između ostalog, uviđa se njena dramatična situacija. Četiri godine kasnije otpočeo je građanski rat, a Salinas, povezan sa Republikom, bio je sa svojom ženom i Matild u Santanderu, gde je držao kurseve na Univerzitetu Menendes Pelajo. Francuskinja kreće u jednom brodu koji stiže do kantabrijske prestonice kako bi evakuisala strance i vodi Salinasove dvoje dece sa sobom, predstavivši ih kao svoje, kako bi ih odvela iz Španije. Autor knjige La voz a ti debida (Glas koji ti dugujem) zahvaliće joj se u pismu u kome se vidi njegova velika zabrinutost jer nema vesti o dešavanjima u zemlji. On i njegova supruga su napustili Španiju i pobegli u SAD. Bonmati je rekla svojoj prijateljici da se svako ko je imalo pošten i civilizovan, dao u bekstvo.

Rana od bekstva je još uvek otvorena 1950. Salinas piše: ,,Rešen sam da ne kročim u Španiju dok tamo vladaju ti nitkovi”, ali čezne za svojom zemljom i pojavljuje se strah od otuđenja. Često pomislim: ,,Koji španski pišem i govorim?”
Dijaspora koju je prouzrokovao Građanski rat, malo po malo, razredila je kontakt između Matild i njenih prijatelja pisaca. Profesorki Ruis je i dalje teško da shvati zanesenost Matild španskom kulturom, o čemu svedoči pismo Giljenu: ,,Istinsku klimu svoje duše okusila sam u Španiji sa neizrecivom ljubavlju i emocijama.”.

***

Pročitaj u originaluhttps://elpais.com/cultura/2016/08/21/actualidad/1471772906_197753.html
Autor teksta: Manule Morales

Prevela sa španskog: Marija Stanimirović

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s