„Kratki susret” (Brief Encounter, 1945), najbolji romantični film svih vremena

U koliko drugih zemalja bi ispitanici izabrali „Kratki susret” kao najbolji romantični film svih vremena? Čak i u Britaniji, pitam se koliko bi mu ljudi rođenih od, recimo, 1975. godine dalo tako visoku ocenu. Ali za generaciju koja pamti kada su vozovi išli na vreme, a bifei na stanicama bili uredni i privlačni kao onaj u ovom filmu, Kratki susret je utisnut u nostalgiju za erom kada su zarobljeni životi srednje klase razmatrali preljubu, ali su tu uznemirujuću misao ostavljali po strani.

Naočigled, deluje da se Britanija promenila; ali da li je moguće da je film Dejvida Lina i Noela Kauarda i dalje model potisnutih osećanja kao engleskog ideala? Naviknuti smo da pripisujemo filmove režiserima, ali pravedno je osvrnuti se na Kauarda kao autora koji je podjednako doprineo filmu. Napisao je scenario koji je zasnovao na vlastitoj jednočinki, Still Life. Stvorio je protagoniste kao fine ljude (Loru i Aleka, domaćicu i lekara), dok su sporedni likovi odsečno engleski tipovi – Stenli Holovej, nevaljali, dobronamerni šef stanice i Džojs Keri, naredbodavna upravnica bifea, kao i Siril Rejmond koji izvrsno predstavlja Lorinog muža Freda, pristojnog dosadnjakovića, koji oseća da mu je žena postala daleka, ali ni ne sanja o njenim namerama, niti koliko su blizu bili katastrofi.

Prema Kauardovoj želji, takođe, poštovana je porodica i stabilnost u ovom filmu. Nikada ženjen i potajno gej, Kauardu je bilo jasno da ne bi valjalo vređati vlasništvo srednje klase. S druge strane, Dejvid Lin je odgajan u strogo kvekerskom* maniru i uvek je bio pobunjen protiv uzdržavanja, pa se tako ženio šest puta i, na svoju ruku, možda i pogurao Loru i Aleka za stepen ili dva izvan Kauardovog komfora. Ako to zvuči čudno, treba da imate u vidu u kojoj meri je Lin bio Kauardov štićenik. Mladog urednika je Kauard primetio i unapredio ga u asistenta režije i naposletku mu omogućio da preuzme rediteljsku palicu u filmovima In Which We Serve, This Happy Breed, Blithe Spirit i konačno Brief Encounter.

* Kvekeri (Religijsko društvo prijatelja) hrišćanski je pokret, čija je centralna doktrina da Hrist dela direktno u duši pojedinca;

Tako veza koja počinje na železničkoj stanici Milford (nalazi se na dve metaforičke stanice dalje od Borčestera – The Archers su počeli pet godina nakon Kratkog susreta) sa trunčicom u Lorinom oku i Alekovom neupitno čistom maramicom povešće prema zajedničkim popodnevima, ručkovima i poseti bioskopu (njihov smešan film zove se Flames of Passion), vožnju do sela i neprijatan put do stana prijatelja (umišljenog Valentina Dajala). Ništa se ne desi, i Alek uskoro odlazi sa porodicom u Južnu Afriku povodom novog posla – 1945. to još uvek nije beznadežna destinacija.

„Ništa se ne desi” teško da je krilatica današnjih filmova. Ali na kraju Drugog svetskog rata, kada su bioskopi bili preispunjeni, strast na platnu je fantastično (i nekad histerično) bila zapaljena samoobmanom, stidljivošću i cenzurom. To je, svakako, otvoreno pitanje, ali uzmite u obzir mogućnost da su filmska romansa i njen san o strasti, bile podstaknute različitim oblicima kontrole, koje su onemogućavale napuštanje. U te mehanizme kontrole spada i naša nevinost. Godine 1945. nije bilo ni trunke ironije ili parodije u mahnitom saundtreku Rahmanjinova (drugi klavirski koncert, koji je odsvirala Ejlin Džojs).

Danas, ovakva postavka vrišti za satirom. Ali Kratki susret je preživeo takve pretnje, zato što je tako dobro snimljen, zato što je Lorino pripovedanje istinski nespokojno i sanjarsko, zato što nas sve muzika oduševljava, i zato što su Silija Džonson i Trevor Hauard savršeni. Jasno mi je, savršeno deluje previše afektirano i staromodno, konačni dokaz beznadežne otmenosti. Ali to nije pravedno. Hauard je mogao da bude divalj čovek – kao što nam je poznato iz njegovog daljeg rada – i osećate bezobzirnost i revoluciju kao vetar koji ga vuče. Što se Silije Džonson tiče, najviše se njoj duguje što je film tako dirljiv. Njena agonija i njena zanesenost su pounutreni, i pokreću se kao nervi u ovom prelepom, ozbiljnom crno-belom filmu. Njen glas je odmeren, ali su joj oči ispunjene očajem. Izvan svake sumnje je da ona nosi film.

***

Pročitaj u originaluhttps://www.theguardian.com/film/2010/oct/16/brief-encounter-romance
Autor teksta: Dejvid Tompson

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s