Tajna bašta Karen Bliksen

Književni univerzum autorke romana Moja Afrika miriše na georgine i gladiole. Njena muzej-kuća u Danskoj odraz je njenog aristokratskog sveta i strasti prema buketima cveća.

***

Kada se pomisli na Karen Bliksen (1885-1962), teško je zamisliti neko drugo mesto, a da nije ona farma u podnožju brda grada Ngonga. Ipak, kuća koja je obeležila njen život, u kojoj je napisala najveći deo svojih književnih dela, ne nalazi se u Keniji, već nekoliko kilometara severno od Kopenhagena: u Rungstedlundu. Njen stari porodični dom danas je muzej pored mora, okružen zadivljujućim parkom, u kojem se nalazi grob književnice, u zaklonu bukve stare sto godina. Šuma je takođe utočište ptica, što je bila želja same Bliksen. Njeni naslednici očuvali su kuću onakvu kakva je bila; zapravo, poseta se obavlja u belim nazuvicama, poput onih koje se koriste u bolnicama, kako se ne bi oštetili tepisi ili stari drveni podovi. Uspomene autorke knjiga Moja Afrika i Sedam gotskih priča i dalje su netaknute, gotovo sve u istom stanju u kojem ih je ona ostavila pre smrti. Književnica je bila velika ljubiteljka cvetnih aranžmana i ekipa odgovorna za muzej nastavila je tradiciju, ponovo stvarajući iste bukete koje je ona pravila za života, kao da se danska pripovedačica, svako jutro, lično za to pobrine.

radna soba

 

„To je mesto zbog kojeg sam poželela da otkrijem njen život”, objašnjava Dominik de Sen-Pern, autorka romaneskne biografije danske književnice, Karen Blixen, koja je skoro objavljena u Španiji. „Godine 1995. otputovala sam u Kopenhagen da obavim jedan intervju i moram da priznam da nisam znala za Karen Bliksen. Dnevna soba osobe koju sam intervjuisala bila je ukrašena dvama posterima koji su prikazivali dva afrička lika. Osetila sam se veoma privučenom tim slikama. Osoba koju sam intervjuisala mi je rekla: ,To su dva crteža Karen Bliksen i nalaze se u njenom muzeju-kući, vrlo blizu Kopenhagena. Idite, vredno je truda.” Nisam znala ništa više, ali otputovala sam do tamo. Izašla sam iz voza, prošla kroz šumoviti park i naišla na njen grob, koji je predivan.  Mnogo me je ganulo jer nije bilo obično groblje, već stopljeno sa prirodom. Odatle sam se spustila do kuće i otkrila prustovski ili čehovski univerzum, oblik života koji više ne postoji, aristokratski. Deluje kao da će se ona pojaviti svakog trenutka. To je prostor koji govori. Karen Bliksen se borila do smrti kako bi se očuvao. Ima nečeg veoma moćnog u tom mestu. Od tada sam se pitala ko je bila ona: tako sam otkrila film, Moja Afrika i njen život.” nastavlja novinarka Dominik de Sen-Pern u intervjuu u Francuskom institutu, tokom posete Madridu.

basta karen bliksen

 

Nameštaj, tepisi, njen radni sto, pogled sa prozora… Sve u Rungstedlundu je obeleženo pričama Karen Bliksen, koja je veliki deo svojih dela potpisala kao Isak Dinesen. Njen književni svet čini deo dekoracije. Ali, iznad svega, upravo su besprekorni buketi oni koji nas podsećaju da, na neki način, ona i dalje živi tamo. Njeni cvetni radovi bili su toliko čuveni da je danski arhitekta Stin Eiler Rasmusen (1898–1990), jedan od najvećih urbanista XX veka, izdao knjigu o njima, Karen Blixen’s Flowers: Nature and Art at Rungstedlund (Cveće Karen Bliksen: priroda i umetnost u Rungstedlundu), esej u kojem ih povezuje sa njenim kako književnim tako i likovnim radom. „Buketi cveća bili su opsesija, uglavnom su bili džinovski”, ukazuje Sen-Pern. „Intervjuisala sam nekoga  ko je upoznao Karen kad je bio mali, i sećao se tih ogromnih buketa.” U salonima Rungstedlunda postali su živo prisustvo koje ima nečeg sablasnog. „Prvi put kada smo otišli da je posetimo imala je u svojoj kući čitavu tržnicu cveća i biljaka, u više nego velikim količinama potrebnim za kuću sa tako malo ukućana”, priča Stin Eiler Rasmusen u knjizi o sećanjima na spisateljicu. „Odabirala bi savršene primerke cvetova u svakoj sezoni i pravila bi od njih različite kompozicije, svaka posebno dizajnirana za određenu prostoriju ili vazu.” nastavlja arhitekta koji smatra da su „aranžmani tako raznoliki i fantastični poput njenih priča”. Cveće i dalje ukrašava njene sobe, kao da njene reči nastavljaju da plove po Rungstedlundu.

 

U knjizi se pojavljuju reprodukcije njenih buketa: božuri, gladiole, georgine, divlje cveće koje izvire iz činije za supu koja se koristi kao vaza, pupavice, ljiljani, lale u besprekornoj beloj vazi… Čak se pojavljuje fotografija književnice pored cveća koju je napravio Sesil Biton 1962. godine. „Kao u svojim pričama, Karen Bliksen je koristila iznova iste motive u različitim varijacijama”, piše prevoditeljka Lizbet Hertel. Isto poput hrane u njenoj najčuvenijoj priči, Babetina gozba, njeno cveće je služilo da razbije gustu, protestantsku atmosferu u kojoj je provela najveći deo svog života. Jer je Bliksen živela u Africi samo između 1913. i 1931. Ostatak svog postojanja provela je u Rungstedlundu, među svojim drvećem i cvećem. Ali one godine provedene u Keniji zagospodarile su ostatkom njenog života. Nemoguće je izbaciti iz glave zaraznu muziku Džona Barija kada se misli o njoj, dok je njeno lice zamenjeno licem Meril Strip (isto kao što je lice Roberta Redforda zamenilo lice Denisa Finča, njene velike ljubavi iz Afrike, čija fotografije još ukrašava njen radni sto).

rungstedlund

Ipak, bila je složene i teške naravi. Sen-Pern se seća da je, dok je skupljala dokumentaciju za svoju knjigu, zamolila jednog od njenih nećaka koje je intervjuisala da definiše svoju tetku. „Pošto je razmislio malo, odgovorio mi je: ,Bila je veštica.’ ” Ništa ne ilustruje tako dobro njenu mračnu stranu kao priča sa pesnikom Torkildom Bjornvigom, kojeg Sen-Pern opisuje u svom romanu i kojeg je Bliksen praktično zatočila tamo tokom dve godine. Kada je on imao 29 godina, a ona 62, uspostavili su vezu u kojoj mu je ona otvorila vrata prema književnosti, ali on je trebalo da ostane vezan za Rungstedlund. Knjiga Danca Jorgena Stormgarda, naslovljena Bliksen i Bjornvig. Pakt se rasturio, opisuje ovu vezu kao „između pesnika i muze, ali takođe između gazdarice i sluge”. Dominik de Sen-Pern misli da to čini sastavni deo nečeg složenijeg, njene želje da po svojoj volji oblikuje svet i ljude koji ga nastanjuju. „Prihvatila je rizik da od svog života napravi jedno od svojih dela, htela je da priče koje su joj tumarale po glavi postanu stvarnost, da se ljudi iz njenog okruženja prilagode tom scenariju”, uverava.

 

Ta potraga za savršenim prostorom opaža se u prostorijama Rungstedlunda, gde priroda čini sastavni deo okruženja: park sa drvećem, vetar sa obližnjeg Severnog mora koje se čuje savršeno udarajući o prozore od drveta, posebno zimi. Kuća, impozantna zgrada od belog drveta, obeležena je odsustvom Afrike, Denisa, nastanjena uspomenama iz drugih vremena. „Kada se vratila, morala je postepeno da se navikne na buržujski život za koji je pre 17 godina smatrala da ga je ostavila iza sebe zauvek, sa uzdahom olakšanja.” piše književni kritičar Frans Lason u prologu Pismima iz Danske. Korespondencija 1931-1962. Na zidovima vise njeni crteži, koji takođe odražavaju afričke likove i životinje. Bila je nežna i spretna slikarka, sa istim smislom za detalj i evokaciju kojima su obeležene njene priče.

 

Rungstedlund takođe krije njene tajne, i jednu iznad svih drugih: sifilis, od kojeg je bolovala nakon što ju je muž zarazio u Africi, što ju je nateralo da izabere život koji možda ne bi bio njen. Ovu bolest je otkrila mnogo kasnije, nakon njene smrti, američka novinarka Džudit Turman u biografiji o Bliksen, koja je Sidniju Polaku poslužila kao inspiracija za film Moja Afrika, gotovo isto toliko koliko i knjige same autorke. Kuća krije ovu duboku protivurečnost: Bliksen je bila svetska žena, koja je knjige pisala prvo na engleskom, pa posle na danskom, u drugoj ispravljenoj verziji, ali koja je, ipak, veći deo svog života provela na selu. Bolest i napornost tretmana kojima se podvrgavala, koji su podrazumevali cijanid, ostavili su je usidrenu u Danskoj. „Sifilis je promenio njene životne planove i mnogo je patila zbog toga”, objašnjava njena biografkinja.

karen i merilin

 

U prodavnici suvenira u Rungstedlundu može da se kupi razglednica na kojoj se Karen Bliksen pojavljuje sa Merilin Monro tokom putovanja u SAD, pred kraj života, godine 1959. kada su razarujuće posledice arsenika koji je uzimala protiv sifilisa pustošile njeno krhko telo. Čitavog života želela je da ode u zemlju u kojoj je oduvek bila poštovana kao autorka, ali nije uspela do tri godine pred svoju smrt. Tamo je upoznala čitav intelektualni svet – ostao je grafički zapis one večere sa Merilin; njenim mužem, dramaturgom Arturom Milerom i Karsonom MekKalersom –, ali Amerikance je zadivila pre svega svojom sposobnošću da ispriča priču.

Svi koji su je upoznali uveravaju da je Bliksen bila izvanredna usmena pripovedačica, mešavina afričkih tradicija i Hansa Kristijana Andersena. Njene priče zadržavaju tu usmenost, ostavljaju čitaocu dojam da ih nam neko govori, dokazuju da je samo kreativnost sposobna da nadvlada vreme. Njeni buketi su i dalje tamo da to i dokažu.

***

Pročitaj u originalu: http://elpaissemanal.elpais.com/placeres/karen-blixen/

Autor teksta: Giljermo Altares

 

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Advertisements

2 thoughts on “Tajna bašta Karen Bliksen

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s