Hrabrost soul pevača Čarlsa Bredlija

Soul pevač Čarls Bredli umro je u subotu ujutru, 23. septembra, u Bruklinu. Imao je šezdeset osam godina. Prošle godine Bredliju je dijagnostifikovan rak stomaka, ali on je nastavio da nastupa do pre samo nekoliko nedelja, kada mu je konačno sugerisano da otkaže preostale svirke na međunarodnoj turneji. Bredli je podelio novosti sa žaljenjem i optimizmom. „Volim sve vas tamo koji ste učinili da se moji snovi ostvare”, napisao je na svojoj Fejsbuk strani. „Kada se vratim, vratiću se jak, uz Božiju ljubav.”

Bredli je rođen 1948. u Gejnsvilu, Florida. Njegova majka ga je napustila kada je bio beba, a baka ga je odgajala do njegove osme godine, kada mu se majka vratila, da ga pokupi i odvede sa sobom u Njujork. Njihovo ponovno okupljanje nije bilo skladno. Priče o Bredlijevoj adolescenciji u Bruklinu su mračne: pobegao bi, spavao u metrou, prosio, rovario po đubretu kako bi našao hranu. U to vreme, ovi očajnički postupci činili su se neizbežnim; mogao je ili da pobegne i da pokuša da uspe na ulici, ili da se suoči sa nečim još gorim kod kuće. „Plašio sam se da će me povrediti, pa sam otišao”, objasnio je u dokumentarcu Charles Bradley: Soul of America, iz 2012. „Nismo se slagali i krivila me je za sve, zbog čega sam bio vrlo ogorčen.”

 

Godine 1962. kada je imao četrnaest godina, sestra ga je odvela u Apolo na koncert Džejmsa Brauna. Kao gotovo svako ko je gledao Brauna šezdesetih, Bredli je bio druga osoba nakon toga. „Kada su ga predstavili, došao je leteći na binu na jednoj nozi i rekao, Šta je ovo kog đavola?” kazao je za časopis Roling Stoun 2016. godine. Pitanje i dalje deluje razumno. Braunov nastup Live at the Apollo, izdat naredne godine, toliko je zapaljiv — toliko presmešan i opak — da je sve preokrenuo. Za mlade izvođače, odjednom je postojao nov smisao granica mogućeg.

Bredli je pounutrio taj izazov. Od 1967. radi kao imitator Brauna pod imenom Black Velvet (Crni somot). U flaši bi pomešao džin sa pićem 7 UP i postao ili besraman ili dovoljno uzbuđen da skače po bini, bez majice ili možda u belom šljaštećem plaštu. Braun bi ponekad bacio mikrofon i sagnuo se u poslednjem mogućem trenutku da ga uhvati, pokret tako fluidan i pobednički, da bi gomila zacelo poludela. Bredli je vežbao svoju verziju pokreta, koristeći se metlom vezanom za dugački kanap. Ima nečeg neizmerno postojanog u vezi sa Bredlijevim ponavljanjem Braunovog poteza; čak i kada pomislite da su njegove oči i misli negde drugde, on je i dalje usredsređen. Svaki pad je prekinut — svaki pad, ispravljen. Računati na spasenje, to je ono što izvlačim iz toga. Kako predivna zamisao.

Bredli je na kraju prihvatio posao kao kuvar u bolnici za mentalno bolesne u Mejnu, gde je radio deset godina. Godine 1977. ponovo je počeo da putuje zemljom, prihvatajući čudne poslove i periodične tezge, do 1994. kada se vratio Njujorku i majci. Ponovo su počeli da žive zajedno. Stvari nisu postajale nimalo lakše. Njegov nećak  ubio je njegovog rođenog brata. On sâm zamalo je umro od alergijske reakcije na penicilin.

Godine 2001. Bredli je predstavljen Gabrijelu Rotu, suosnivaču izdavačke kuće Daptone Records. Rot ga je odveo producentu Tomu Breneku, tada tekstopiscu i gitaristi benda Bullets (kasnije Menahan Street Band); Brenek i Bredli su počeli da sarađuju, zafrkavajući se u studiju. Bredli je izmišljao tekstove pesama dok je pevao. Snimili su tek nekoliko singlova za Daptone. Onda je 2011, u 62. godini, Bredli izbacio svoj debi LP, No Time for Dreaming. Uslediće još dve ploče: Victim of Love iz 2013. i Changes 2016.

Šta znači predstaviti se publici u tim godinama? Bredli je pevao od kad je bio tinejdžer, ali je svakako bio drugačiji osećaj imati odjednom svoje lice na kaveru albuma, nastupati na televiziji, rasprodati svirke po klubovima. Nada da, ja mislim, kako starimo postajemo malo manje zaštićeni ili samosvesni. Počinješ da uviđaš lepotu u iskrenosti prema vlastitom duševnom sklopu ili makar prepoznaš uzaludnost protivljenja njemu. Čini mi se da smo dobijali Bredlija u potpunosti, nebrušenog i čistog. Nije imao vremena ni strpljenja da se zeza naokolo.

U nekom trenutku, Bredli je dobio nadimak, the Screaming Eagle of Soul (Vrišteći Orao Soula), koji mu pristaje. Ima nečeg nedelikatnog u vezi sa njegovim glasom. Nije sladak ili začikavajuć, poput glasa Otisa Redinga ili Ala Grina, već snažan, hrapav i užasno gust. Sleće na svaku notu direktno, kao neko ko se sporo i pažljivo penje uz stepenice. Tu je melodija, koju isporučuje sa preciznošću, a onda su tu i njegovi vrisci, koji su često tako grleni da deluju nestvarno, animalno. Često sam se pitala da li je Bredli jednostavno trpeo stihove kako bi stigao do kraja — do trenutka kada bi mogao da se rastoči. Rot, koji je takođe žarko podržavao soul pevačicu Šeron Džouns (kao Bredli, objavila je svoj debi kasnije u životu i isto umrla od raka, 2016.), deluje kao da ga instinktivno privlače ovakvi glasovi. (Svako ko smatra da ima zbirku ploča koja pokazuje neustrašive vokaliste mogao bi da kopa malo dublje u katalog Daptone izdavačke kuće.)

Primamljivo je čitati narative slomljenog srca i gubitka kao generativne za umetnike i pretpostaviti da su naši najbolji pevači sposobni da metabolišu bol — da ga pretvore, putem neke tajanstvene alhemije, u nešto drugačije. Ovo je opasno čitanje. Neodoljiva umetnost ne zavisi od tuge, i bes može da razori osobu, i učini ga nepristupačnim, dalekim. Ali ponekad je zaista istina da bol podstiče rad. U intervjuima, Bredli je bio iskren o tome kako su mu gubici koje pretrpeo hranili njegovu muziku. Uvek je to priznavao. Kada je pevao, često se trzao, kao da se podsećao nekog starog blaga. Ja sam i dalje ganuta neposrednošću tog bola — kako je blizu površini sve to delovalo.

Godine 2016. Bredli je snimio obradu pesme Changes grupe Black Sabbath iz 1972. I feel unhappy, I feel so sad (Osećam se nesrećno, osećam se tako tužno), počinje ovako pesma. To je tužbalica: kako neko izlazi na kraj sa kajanjem, i sa načinima na koje nas takva osećanja menjaju? Posle neka četiri minuta, Bredlijev glas se slama na način koji deluje neuobičajeno: “It took so long / to realize / I can still hear her / last goodbye.” (Trebalo mi je toliko dugo da shvatim / Još mogu da je čujem / Njeno poslednje zbogom). Uverena sam da mu se javi neko posebno sećanje tokom dela I can still hear her, iako je naravno nemoguće reći tačno na koga je ili na šta je mislio. Ono što mi je upečatljivo jeste da šta god da je u pitanju, ostalo mu je pristupačno. Preživeti ono što je Bredli preživeo, i da ipak uprkos tome odoliš porivu da to ugušiš — i da umesto toga to iskopaš, izvučeš na površinu — iziskuje izvanrednu snagu. Samo preostaje reći: Čarlse Bredliju, već si se vratio jak.

***

Pročitaj u originaluhttps://www.newyorker.com/culture/cultural-comment/the-courage-of-the-soul-singer-charles-bradley
Autorka teksta: Amanda Petrusić

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s