Jedinstveni glas Lintona K. Džonsona

Poznat kao „jedan od najistaknutijih crnih pesnika u svetu”, Linton K. Džonson je nedavno u svojoj zemlji dobio počasni doktorat iz književnosti, na Univerzitetu Rodos. Džonson se pridružio organizaciji Black Panthers dok je još išao u školu, a njegovo pisanje je politički obojeno, dok se pretežno bavi stvarnošću afričko-karipskog života u Ujedinjenom Kraljevstvu.

„Pisanje je bilo politički čin, a poezija kulturno oruđeˮ, izjavio je u intervju iz 2008. godine, opisujući motivaciju za svoj rad, čiji je ritmički stil 2002. godine učinio da postane drugi živi (i prvi crni) pesnik, čija je dela objavila svetska izdačka kuća Penguin u seriji Penguin’s Modern Classics. Korišćenje jamajčanskog slenga i izbegavanje standardizovanog engleskog, još jedna je karakteristika njegovog stvaranja, koja se ogleda u albumima poput: Voices of the Living and the Dead (1974), Dread Beat an’ Blood (1975) i Inglan is a Bitch (1980).

Pored pokretanja svoje muzičke izdavačke kuće 1981. godine, LKJ Records, osamdesetih je takođe radio kao novinar u Race Today Collective, sa sedištem u Brikstonu (London) i kao reporter za Kanal 4, u TV seriji The Bandung File. Uprkos tome što su Mail&Guardian prve novine koje su intervjuisale Džonsona čim je došao u Britaniju, izjavio je: „Iscrpljen sam od intervjua. I juče sam satima bio na aerodromu, tako da hajde da požurimo sa ovim.ˮ Ceremoniji u čast ovog pesnika, prethodile su svečane večeri u novosagrađenom Nacionalnom engleskom književnom muzeju, u Grahamstown-u. Uz Džonsona, nastupio je pesnik Lesego Rampolokeng, kao i drugi univerzitetski akademici i pesnici inspirisani ”prvim svetskim regeomˮ. Ovaj događaj je nesumljivo doprineo njegovom iscrpljenju.

Iako je bio nestrpljiv zbog predstojećeg intervjua, Džonson je sa nama podelio svoje misli o prihvatanju doktorata, policijskoj brutalnosti, pokretu #FeesMustFall, kao i polaganju nade u mlade iz Južne Afrike.

Pitanje: U svom govoru povodom odbrane doktorske teze, rekli ste: „Bez obzira na polemiku koja se vodi u Oksfordu oko statue bivšeg premijera Sesila Rodosa i ogorčenje koje izaziva u mladima i u drugima koji ga ne vole, bilo bi nepristojno da ne prihvatim počasni stepen od ugledne institucije kao što je Univerzitet Rodos.ˮ Da li je postojao trenutak u kom ste razmišljali: da li bi trebalo da prihvatim ili ne?

Odgovor: Oko deset sekundi mi je prolazila misao: „Da li je ovo propagandna svečanost?ˮ Ali onda sam bio veoma srećan kada sam čuo da su prethodni počasni doktorati dodeljeni ljudima kao što su Hju Masekela, Abdula Ibrahim i Mirijam Makeba. Kada sam to čuo, pomislio sam: „Pa, ako Bob Dilan može prihvatiti Nobelovu nagradu za književnost, zašto ja ne bih mogao da prihvatim počasni doktorat?ˮ

Pitanje: Kako se osećate povodom dodeljivanja ove počasti?

Odgovor: Osećam se veoma počastvovano, znate. Ovakve stvari su dobre za ego – kada dostignete određene godine, možete reći: „Pa dobro, bar neko može prepoznati moj rad.ˮ

Pitanje: Bez obzira na ego, sigurno ovakav događaj pomaže da zadržite svoje ime u javnosti.

Odgovor: Pa ne znam baš puno o tome. Imao sam radionice sa osnovcima 2015. godine u muzeju Lutuli. Bilo je tri autobusa dece iz kraja. Razgovarali smo o poeziji i o mojim pesničkim počecima. Zatim smo imali sesije čitanja, gde sam čitao deo svog opusa, ali i deca su čitala svoje radove. To je bilo jedno od najboljih iskustava u mom životu. Neka deca su pisala poeziju na engleskom, ali većina njih je pisala na svom maternjem jeziku. Nisam razumeo mnogo toga – osim objašnjenja koja su dali – ali, za mene, jedan od najvažnijih kriterijuma za dobru poeziju jeste autentičnost glasa. A ovi mladi ljudi su govorili svojim glasom, a ne glasom za koji bi pretpostavili da bi zvučao poetski.

Pitanje: Koliko je važna ideja mladih ljudi koji se izražavaju na svom jeziku?

Odgovor: Veoma je važna. Kao što sam rekao, najvažniji kriterijum za dobru poeziju odnosi se na jezik i na autentičnost glasa. To je prirodno, spontano i nema drugih uticaja. Kako bih rekao… Stvarno je.

Pitanje: Većina vaše poezije govori o vašem iskustvu kao pripadniku crne rase. Sonny’s Lettah, na primer, govori o agresiji koju podstiče država protiv crne rase. Imajući u vidu skriveni način na koji se policijsko nasilje nad crncima nastavlja…

Odgovor: Pošto živim u Engleskoj, moja poezija govori o mom iskustvu tamo. Čitav deo moje generacije kriminalizovali su rasistički policajci. Isto to se i sada dešava. U moje vreme postojao je Sus Law, koji je omogućavao policiji da traži i uhapsi ljude zbog sumnje da su prekršili zakon o nehumanom poslu iz XIX veka. I danas ih zaustavljaju i traže. Imam unuka, od dvadesetak godina, koji je nebrojano puta zaustavljan od strane policije zbog pretresa. Tako da, neke stvari su se promenile u Engleskoj – više nismo marginalizovana zajednica – ali neke stvari se uopšte nisu promenile, kao što je naš odnos sa policijom i pravosudnim sistemom.Kada govorimo o Americi, uprkos činjenici da su imali crnog predsednika (što je bio izvanredan uspeh od istorijskog značaja), postoji i čitav pokret #BlackLivesMatter, koji odgovara načelima nekadašnjeg Black Panther-a.

Pitanje: Šta mislite o lokalnom pokretu #FeesMustFall?

Odgovor: Podržavam svaki takav pokret, jer dok sam išao na fakultet primao sam stipendiju. Međutim, to je bila skromna stipendija, tako da sam morao da radim nekoliko sati dnevno. Bio sam mlad, porodičan čovek, pa sam morao da se bavim raznim poslovima: radio sam na gradilištima i radio sam mnoge druge poslove koji su me izdržavali. Zato verujem u taj pokret. Privatizacija znanja je odvratna.

Pitanje: Posećivali ste Južnu Afriku relativno često od 1994. godine. Koje promene ste primetili?

Odgovor: Ono što primećujem jesu mladi ljudi. Daju nam nadu za budućnost. Izgleda da su mladi ljudi veoma samouvereni, sigurni, inspirišu i pružaju nadu. Znam da Južnoafrička republika i dalje ima mnogo problema, ali, kao i sva postkolonijalna društva, to su stvari koje se obično događaju. Postoji istorijski obrazac ovih problema u svim postkolonijalnim društvima, iako znam da Južnoafrička republika nije postkolonijalno društvo u tom smislu. Ali ono što mi daje nadu je način na koji se mladi ljudi ponašaju. Njihov čitav govor tela odiše samopouzdanjem i to je važna stvar za mene. Daje mi nadu.

***

Pročitaj u originalu: https://mg.co.za/article/2017-04-28-00-humbled-lkj-true-to-his-voice
Autor teksta: Karl Kolison (Mail&Guardian)

Prevela sa engleskog: Marija Vlajković

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s