Intervju: Karl Uve Knausgor o knjigama i piscima

Pisac šestotomnog autobiografskog romana Moja borba i najskorijeg dela Jesen, Karl Uve Knausgor, govori o tome kako se drži podalje od kriminalističkih romana. „Kriminalističke romane čitam samo kada se osećam potišteno, zato pokušavam da ih izbegnem.”

Pitanje: Koje knjige se trenutno nalaze na Vašem noćnom stočiču?

Odgovor: Na podu kraj kreveta se nalazi brdo knjiga koje želim da pročitam, knjige koje moram da pročitam i knjige za koje verujem da bi trebalo da ih pročitam. Dakle govorimo o id, ego i superego knjigama. U prvoj kategoriji možete pronaći Kareovog Noćnog recepcionera, Prirodno od Rosa Rejsina, Balkansku trilogiju Olivije Maning, Counternarratives Džona Kina i Mi Jevgenija Zamjatina. Drugoj kategoriji pripadaju tri knjige o istoriji đavola; jedna knjiga o magiji u Srednjem veku; Doktor Faust Tomasa Mana; Geteov Faust; veliki broj knjiga o Rusiji. A u superego gomili, koja je ista godinama pronaći ćete knjige Adorna, Hajdegera i dela o ranoj grčkoj filozofiji.

Pitanje: Koja je poslednja izvanredna knjiga koju ste pročitali?

 Odgovor: Jezerce od Kler-Luiz Benet.

Pitanje: Šta utiče na odluke o izboru knjiga koje čitate? Preporuke usmenim putem, književne kritike, prijatelj u koga imate poverenja?

Odgovor: Ne! Ja se vodim pohvalama na poleđini knjige. Šalim se. Imam neke prijatelje, uglavnom su to pisci ili urednici, u čije preporuke slepo verujem. Postoje i neki kritičari u koje se uzdam, ali ne mnogi.

Pitanje: Koja je najzanimljivija stvar koju ste nedavno saznali iz knjige?

Odgovor: Kada nešto ugledate, informacija teče iz oka u zadnji deo mozga. Zanimljivo je da više informacija ide u suprotnom smeru, što znači da vidimo to što mislimo da vidimo, a stvarni proces uključuje oči i zapravo ispravlja ono što već postoji. Uvek sam mislio da se nešto slično dešava! Ali to sam potvrdio u knjizi Mozak: tvoja priča Dejvida Iglmana. Nedavno sam je kupio na aerodromu i nisam prestao da je čitam dok nisam stigao kući pet sati kasnije. Takođe sam saznao da vid kao proces uključuje celo telo i sva ostala čula, to nije apstraktan čin, već veoma fizički, i da posmatrane stvari dolaze do mozga sa zakašnjenjem, tako da praktično živimo u prošlosti. Sve što vidimo se već desilo. I najzad da postoji neurološko objašnjenje za osećaj proticanja koji nam je svima poznat, kada se toliko unesemo u nešto da zaboravimo na vreme i na to ko smo: u stanju protoka, smanjuje se aktivnost u frontalnom režnju, skoro se gasi, a upravo se u frontalnom režnju nalazi deo za apstraktno razmišljanje, planiranje budućih radnji i samosvest. Drugim rečima, sve ono što nas čini ljudima, i to u potpunosti ima smisla: izgubite se i prepustite stanju istinskog postojanja, poput životinje, tada pripadate svetu, a ne sebi.

Pitanje: Koji ste klasik nedavno pročitali prvi put?

Odgovor: Ne čitam mnogo u poslednje vreme, ali pre nekoliko godina sam gledao intervju na televiziji sa bivšim sekretarom Nobelovog komiteta, Horasom Engdalom, u kome je govorio da se nalazi u dubokoj krizi, svuda je tama, i da mu je jedna knjiga pomogla da se izbavi. U pitanju je Turgenjev roman Skice lovca. Kupio sam ga, pročitao i u potpunosti razumeo na šta misli. Veoma je jednostavan, nema narativnu strukturu, gotovo nimalo psihologije, samo kratki uvidi u život i prirodu, ali evocira osećaj postojanosti, u isti mah je ključan i miran, intenzivan i spokojan. U pitanju je knjiga koja pruža nadu. Mislim, svima nama. Uf, ne mogu da objasnim u potpunosti, pročitajte knjigu i sami se uverite!

Pitanje: Koji su Vaši najdraži norveški pisci?

Odgovor: Tarjej Vesos je napisao najbolji norveški roman svih vremena, Ptice, izvanredan je u potpunosti, proza je tako jednostavna i suptilna, a priča je toliko potresna da bi se zasigurno svrstala u najveće klasike prošlog veka da je napisana nekim od većih jezika. Knut Hamsun piše na čaroban način, njegove rečenice sijaju, mogao bi da piše o bilo čemu i da to oživi. Što se tiče savremenih pisaca, Ture Erik Lund mi je zasigurno najdraži. Takođe jako volim i Ingvid Burki, njena nova knjiga je remek-delo, i takođe Štajnara Upstada, Katrin Knudsen, Kristin Nes i Jona Fosea, između ostalih.

Pitanje: Koji su to pisci — romanopisci, dramski pisci, kritičari, novinari, pesnici, koji trenutno stvaraju, a kojima se najviše divite?

Odgovor: Peter Handke, V.S. Najpol, Svetlana Aleksijevič, En Karson, Ben Markus, Kazuo Išiguro, Kormak Makarti, Laš Noren, Rebeka Solnit, Džon Džeremaja Salivan, Megi Nelson, Peter Sloterdijk, da spomenem samo nekoliko drugačijih.

Pitanje: Koja Vas je knjiga poslednje nasmejala?

Odgovor: Moje nagrade od Tomasa Bernharda. Nedavno sam je pročitao u kafiću i nebrojeno puta sam se grohotom smejao, a ja se retko kada smejem. To je jedna neverovatno duhovita knjiga. Jedina druga knjiga uz koju sam se toliko smejao, bila je Smrt na kredit od Selin. Ne znam zbog čega mi je toliko smešna njihova eskalirajuća mizantropija, ali možda je to zbog toga što su u pravu, a ako su u pravu, jedina stvar koju možete da uradite povodom toga je da se smejete.

Pitanje: Poslednja knjiga koja Vas je rasplakala?

Odgovor: Ne čini zlo, Henrija Marša.

Pitanje: Koje žanrove izbegavate?

Odgovor: Kriminalističke romane čitam samo kada se osećam potišteno, zato pokušavam da ih izbegnem.

Pitanje: Kako volite da čitate? Štampane ili elektronske knjige? Jednu po jednu knjigu ili više istovremeno? Ujutru ili uveče?

Odgovor: Postoji u meni taj protestantski unutrašnji glas koji mi poručuje da je čitanje lenjost, i da zaista moram da radim, tako da jedino čitam uveče, kada sam toliko umoran da se nikada ne sećam šta sam pročitao prethodnog dana, ili kada putujem. Unutrašnji glas nikada nije ni pomislio na elektronske knjige.

Pitanje: Kako raspoređujete knjige?

Odgovor: Samo ih stavim na police. Imam loše pamćenje i veliki broj knjiga, koje se nalaze u četiri male kuće, tako da dosta vremena provodim tako što lutam i tražim knjige. To bi moglo da bude iritantno, ali takođe ima neke prednosti. Često se iznenadim i obradujem kada pronađem interesantne knjige za koje nisam ni znao da ih posedujem.

Pitanje: Koja bi knjiga iznenadila ljude kada bi je pronašli na Vašoj polici?

Odgovor: Verujem da sve može da bude korisno za moje pisanje, tako da veliki broj knjiga kupujem nasumično, o temama za koje smatram da ih jednog dana mogu pretočiti u roman. Primer je knjiga o nauci u Kini od 1500. do 1900. godine. Pak, nisam je još uvek pročitao. Ako je pročitam, plašim se da će nestati moj san o pisanju sjajnog romana o Kini.

Pitanje: Koja je najbolja knjiga koju ste dobili na pokon?

Odgovor: Kada sam imao deset godina, majka je došla kući i donela Čarobnjaka iz Zemljomorja Ursule K. Legvin. Obožavao sam je, čitao je mnogo, mnogo puta tokom godina i mislim da je promenila nešto u meni. Veoma me je ganula i sećam se da sam pomislio da i ja želim da tako ganem nekoga. Ponovo sam je pročitao pre nekoliko godina, i dalje mislim da je sjajan roman.

Pitanje: Ko Vam je omiljeni fiktivni junak ili junakinja? A Vaš anti-junak ili zlikovac?

Odgovor: Vrlo sam povodljiv i moj život je ispunjen likovima iz romana čijim stopama koračam. Prvi je iz romana koji mi je otac dao, knjiga je bila iz pedesetih, a protagonista tako dobar dečak, živeo je bez oca, a majka mu je bila bolesna, pretpostavljam da je umirala i on se starao o njoj. U školi ga je maltretirala banda užasnih i surovih dečaka i nepravda situacije u kojoj se zatekao je duboko uticala na mene, toliko duboko da sam postao hrišćanin, kao i on, pokušavao sam da ubedim prijatelje da ne psuju i da prestanu da kradu jabuke, sećam se toga. Deset godina kasnije, pročitao sam Bele crnje Ingvara Ambjornsena. Protagonista je dosta duvao, pa sam i ja počeo, što je u mom uvrnutom tinejdžerskom umu donekle predstavljalo čin slobode. Moj prvi dodir sa ljubavlju i njeno razumevanje došlo je od književnog lika, poručnika Glana, protagoniste romana Pan Knuta Hamsuna. Pročitao sam ga sa šesnaest godina i postao opsednut njime. Nije to bilo naročito zdravo poistovećivanje. Poručnik Glan je bio jedan veoma romantičan, narcisoidan i osamljen čovek koji se upucao u nogu da bi ostavio utisak na ženu koju je voleo. Spasao bih sebe mnogih nevolja da nisam pročitao tu knjigu.

Pitanje: Kakav ste bili čitalac kao dete? Koje dečje knjige i pisci su na Vas ostavili najjači utisak?

Odgovor: Kao dete sam čitao apsolutno sve na šta sam nailazio. Brat i ja smo sa majkom išli u biblioteku jednom sedmično i uglavnom sam se vraćao noseći dve kese knjiga, koje sam čitao tokom sedmice. Najviše sam voleo francuske romane poput Tri musketara, Grof Monte Kristo, Put oko sveta za osamdeset dana, Tajna ostrva i Mihail Strogov (Carev glasnik). Ali sam takođe voleo i biografije poznatih ljudi, uvek bih plakao kada bih ih završio, pošto su bili mrtvi, čitao sam na primer o Helen Keler, Florens Najtingejl, Jovanki Orleanki, ili o Tomasu Alvi Edisonu, Voltu Dizniju, Henriju Fordu, Vinstonu Čerčilu, Luju Armstrongu. Knjige o Robinu Hudu su me intrigirale, kao i o Kralju Arturu, ali takođe i knjige o Rimskom carstvu, i putovanjima Marka Pola u Kini. Knjige o jedrenjacima su me fascinirale, čak sam kada sam imao devet ili deset godina pokušao da napišem jednu, a tu je naravno i Ostrvo s blagom kao i sve ostale knjige Roberta Luisa Stivensona. Pošto nisam znao ništa, čitao sam Gospođu Bovari, kako je trebalo da je napiše Žil Vern, Crveno i crno kao da je bilo delo Aleksandra Dime. Takođe sam se bacio na dvotomnu biografiju Lava Tolstoja, koju je napisao Henri Trojat, jer se nalazila na polici kod kuće, iz istog razloga sam čitao braću Hardi, blizance Bobsi, kao i Nensi Dru. Međutim, nisam mogao da razumem mnogo o Tolstojevom životu, ali to nije zaista bilo važno, glavna ideja je bila da nestanem unutar drugih svetova i mesta, u drugim vremenima. Više nemam taj divlji poriv, osim kada čitam Rat i mir, tada ponovo imam dvanaest godina (a ako uzmemo u obzir moje loše pamćenje, mogu da je čitam iznova na svakih pet godina kao po prvi put).

Pitanje: Ako biste mogli da zahtevate od američkog predsednika da pročita samo jednu knjigu, koja bi to knjiga bila? A od premijera Norveške?

Odgovor: Svima bih preporučio da provedu leto čitajući U traganju za izgubljenim vremenom Marsela Prusta, takođe i predsedniku i premijeru. Otvara svet čitaocu na način koji nije nalik bilo kojoj drugoj knjizi koju sam pročitao. Ali zamolio bih da ne odustanete nakon dva i po toma, morate da nastavite do kraja jer je poenta u nagomilavanju. Neće napraviti bolju ni inteligentniju osobu od Vas, niti većeg empatu, ali učiniće da  stvari vidite, udahnete i promislite pomalo drugačije, takođe i o sebi i time će obogatiti Vaš život i poimanje istog.

Pitanje: Organizujete svečanu večeru književnika. Koja tri pisca, živa ili mrtva, dobijaju poziv?

Odgovor: Džejms Džojs je zasigurno najintrigantniji pisac prošlog veka, ali imam osećaj da je bio dominantna ličnost, a uz samo još dva prisutna gosta, to bi verovatno imalo za ishod veče fokusirano na jednu ličnost. Stoga, da bih Džojsa učinio malo smernijim, pozvao bih Homera. Samim tim što bi se pojavio, pružio bi odgovor na homersko pitanje za sva vremena. Siguran sam da bi Homer voleo da čuje o Uliksu i o prikazanom svetu koji je za njega verovatno čudan i futurističan, ali i možda pomalo poznat. Poslednja gošća bi bila jedna od najinteresantnijih savremenih pisaca, En Karson, koja se takođe udubila u književnost stare Grčke. Uživao bih slušajući njihov razgovor, a posle izvesnog vremena, kada bih postao pripit, možda bih sa Džojsom razgovarao o odgajanju dece, sa Homerom o boji mora i sa Karson o ljubavi, što je sve, možemo se složiti, povezano sa zaslepljenošću.

Pitanje: Razočaravajuća, precenjena, zaista loša, za koju knjigu ste smatrali da bi trebalo da Vam se dopadne, a nije?

Odgovor: Ne čitam sopstvene knjige, ali ponekad moram na događajima koji se organizuju, i misli koje mi se tada vrte u glavi su sledeće: razočaravajuće, precenjeno, zaista loše.

Pitanje: Koga biste izabrali da napiše Vašu biografiju?

Odgovor: Koliko divno pitanje! Laslo Krasnahorkai, bez premišljanja, on je jedan od najoriginalnijih i najsnažnijih pisaca koji trenutno stvaraju, jedan od retkih koji poseduje sposobnost da spoznat svet pretoči u nešto drugo, a da se istina o njemu ne zagubi usput. Bilo bi uzbudljivo videti šta bi učinio od života poput mog, siguran sam da bi bio sumoran, kišovit, oskudan, dosadan, ali bi knjiga bila sve osim toga. Drugi izbor bi bila Lidija Dejvis, ona bi možda bila sposobna da prikaže srž mog života u jednoj od njenih priča od dve rečenice!

Pitanje: Šta sledeće planirate da čitate?

Odgovor: Ruski dnevnik Džona Stajnbeka.

***

Pročitaj u originaluhttps://www.nytimes.com/2017/08/17/books/review/karl-ove-knausgaard-by-the-book.html

Prevela sa engleskog: Sanja Gligorić

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s