Putovanje kroz evropske jezike

U Evropi se govori više od šezdeset različitih jezika. Ovaj podatak je podstakao Gastona Dorena, holandskog novinara kome su jezici strast, da istraži osobenosti svakog jezika Starog kontinenta u svojoj knjizi Lingo: „Vodič kroz Evropu za jezičkog turistu”. Prema istraživanju ovog poliglote, koji govori španski, francuski i nemački, ali zna da čita i na katalonskom, luksemburškom i esperantu, mogu se otkriti lingvističke različitosti širom kontinenta.

Kada je reč o jezicima i njihovim osobinama, najzanimljivije je da Mađari i Finci ne komplikuju sebi život upotrebom množine, dok su Španci poznati po tome da pričaju „kao iz mitraljeza’’. Čak i Doren ističe da znakovni jezik nije univerzalno razumljiv i da se suočava  sa ograničenjima sličnim govornom jeziku, kao u slučaju kada se treba sporazumeti u bučnom okruženju.

Zašto Španci govore tako brzo?

Doren daje lingvističko objašnjenje za ovaj prošireni mit.  Kako iznosi u svojoj knjizi, španski slogovi su veoma kratki. Prosečno su formirani od 2,1 fonema, što je manje od 2,7 engleskih i 2,8 nemačkih fonema. Ovo može značiti da španski govornici izgovaraju manje delova reči od Engleza ili Nemaca. Međutim, ne ogleda se brzina izgovora nekog jezika u broju fonema, već u povećanom broju slogova koji se izgovaraju u sekundi. I u ovome prednjače španski govornici, kojih je oko 400 miliona u celom svetu. Pošto imaju manje fonema u slogovima, broj slogova po sekundi se povećava.

I pored toga što pričaju brzo, Doren ih naziva „mitraljescima ’’ jezika. U ovom slučaju, objašnjenje se nalazi u dužini slogova, nečemu što jeziku donosi uniformisan ritam, koji proističe iz jednoličnog načina pričanja. Ovo se ne dešava u drugim jezicima poput engleskog ili nemačkog, koji imaju više naglašenih slogova od nenaglašenih. Zbog ovoga, oni koji ne govore španski lakše razumevaju pisani jezik od govornog, barem u slučaju kada govore ljudi kojima je španski maternji.

Finski i mađarski, bez roda i množine

I finski i mađarski dele gramatičke karakteristike koje su drugačije u odnosu na ostatak jezika. Na primer, ni u jednom od ta dva jezika nema razlikovanja roda do te mere da postoji samo jedna reč koja se može odnositi i na nju i na njega. Isto tako, nemaju množinu u nekim slučajevima. Dorenovim rečima, „zbog toga brojevi uvek prate reči u jednini (šest pas umesto šest pasa).” Ipak, finski i mađarski nemaju samo ove različitosti. Oba jezika vole sufikse i imaju osobenu sličnost u izražavanju pripadnosti. Ona se izražava sufiksom umesto glagolom. Otprilike, to bi zvučalo kao da umesto da  „imam ga” kažemo „sa mnom je”. Zbog ovih razloga, finski se smatra jednim od najlakših jezika za učenje.

Doren dodaje i jednu listu reči koje se ne mogu prevesti na drugi jezik, na primer: holandska reč uitwaaien, koja znači „način opuštanja prilikom posećivanja nekog vetrovitog mesta, često hladnog i kišovitog” ili rumunska reč omenie koja se odnosi na nekog ko je u isto vreme pristojan,  učtiv, iskren, vaspitan i ljubazan.

To mi je kao špansko selo. Relativna poteškoća učenja jezika.

Česi (ali i Srbi) koriste izraz „to je za mene špansko selo” (eso me suena a un pueblo español) kada žele da kažu da ne razumeju ni reči, kao što je u Španiji izraz „to je za mene kineski” (me suena a chino). Takvu izreku, pored Čeha imaju i Makedonci i Hrvati, što će reći  da je njima španski podjednako nejasan koliko i svahili jednom gospodinu iz Palensije. Ali teškoća nekog stranog jezika je relativna. Jednom španskom govorniku može da deluje nejasna neka češka rečenica, uzimajući u obzir da deca španski govornici počinju da govore sa četiri godine. Naravno da se to dešava svuda u svetu; maternji jezik je uvek lakši i sigurno da će nam biti teži onaj jezik koji nema nijednu sličnost sa maternjim.

Godine 2009, britansko Ministartsvo spoljnih poslova je sprovelo anketu među svojim diplomatama koji jezik je najteže naučiti. I baskijski (euskera) zauzima vodeće mesto, pre mađarskog, kineskog i poljskog. Istina je da je baskijski komplikovan. Tako su se izjasnile konsultovane diplomate, koje govore više od 26 različitih jezika. Ne postoji samo jedan faktor koji određuje složenost nekog jezika. Baskijskom nedostaje razlikovanje roda, dok 60% njegovog vokabulara dolazi iz latinskog, što dovodi do zaključka da je lakši za učenje govornicima španskog ili francuskog, odnosno govornicima jezika koji potiču od latinskog. Izgovor baksijskog je relativno lak, u poređenju sa recimo kojsanskim jezicima, afričkim jezicima koji koriste pucketanje jezika u izgovaranju fonema.

Drugačiji jezici u budućnosti

Nema sumnje da je engleski jedan od univerzalnih jezika koji se govori u velikom delu Starog kontinenta. Međutim, njegov protivnik, vrlo važan za budućnost, nalazi se van Evrope: mandarinski kineski. Oba jezika se smatraju teškim: engleski vokali i tonovi mandarinskog; neobično pisanje u engleskom i kompleksno kinesko pismo. Ipak nije sve toliko komplikovano. Oba jezika imaju malo nastavaka za imenice i glagole u poređenju sa mnogim jezicima koji imaju veliki broj konjugacija (promena). Kineski ne koristi klikove, ali je tonski jezik, tako da se značenje jedne reči menja u zavisnosti od tona u kom se izgovori slog, što predstavlja zbrku za govornika španskog ili govornika nekog drugog jezika koji nije tonski. Povrh svega, kineski pravopis, zasnovan na ideogramima, veoma je složen. Ovo objašnjava zašto se izraz „zvuči mi kineski” i slični izrazi koriste kod  Rusa, Poljaka, Grka, Hindusa, Jevreja, Mađara da bi se označilo nešto nerazumljivo.

Grafikon ispod je adaptacija onog koji je Frenk Džejkobs napravio za sajt Big Think i zasnovan je na nenaučnoj, ali sjajnoj ideji:  ući u trag rečenicama koje su nerazumljive, da bi se pronašao najteži jezik… za ostatak sveta. Englezi kažu „zvuči mi grčki” kada ne razumeju nešto, dok Arapi vole da kažu „to mi je kao hindi”. Najteži jezik bi bio kineski i na njemu kažu „jezik neba”, ako žele da kažu da ne razumeju ni reč.

grafikon

Bez sumnje, jezik koji ne deluje kao da će biti jezik budućnosti jeste esperanto (za koji je planiran da bude najrasprostranjeniji na svetu, sa najvećim brojem govornika). Ipak, ideja o jednom jeziku na kom bismo se svi sporazumevali nije ispunila željena očekivanja. Doren se priseća kakav je tačno ovaj jezik koji nije najbolje rešenje za skupinu kontinentalnih jezika.

Kako bi definisao poziciju ovog univerzalnog jezika, Doren koristi, sa izvesnim sarkazmom, izmišljeni termin esperanto u značenju  „onaj koji je imao nadu, ali ju je izgubio’’. Reč  u takvom značenju  savršeno prikazuje raspoloženje većine govornika esperanta.

***

Pročitaj u originalu: https://www.cookingideas.es/viaje-lenguas-europeas-20170505.html
Autor teksta: redakcija

Prevela sa španskog: Marija Vlajković

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s