Некатегоризовано

„Susreti na kraju sveta”: putovanje na početak sveta

Od kad je 2004. predstavio film The White Diamond, čini se da je Verner Hercog ponovo postao onaj veliki Verner Hercog kojem smo se ranije divili. Njegov prethodni značajni film verovatno je bio Little Dieter Needs to Fly (1997), što bi moglo da se tumači kao ironija: njegov povratak sa filmom The White Diamond vrsta je sukoba sa prethodnim filmom, način da se prevaziđe smrt Ditera Plejga. Zajedno sa ovim, još dva dokumentarca čine sastavni deo procesa obrnute, protivprirodne evolucije, gde su fikcije Don Lopea de Agire i Fickaralda bili zamenjeni (ne)stvarnim svetovima Grejama Doringtona (The White Diamond), Timotija Tredvela (Grizzly Man, 2005) i Breda Vanzemaljca Durifa (The Wild Blue Yonder, 2005). Skorašnja nedokumentarna Hercogova filmografija ide istim putem: Rescue Dawn (2006) ponovno je i neuspelo čitanje filma Little Dieter Needs to Fly, ovog puta kao fiktivne priče, propast najavljena u korenu; njegov sledeći projekat, rimejk filma Bad Liutenant (1992) Abela Ferare sa (hm…) Nikolasom Kejdžom u ulozi u kojoj je tumačio telo Harvija Kajtela samo potvrđuje Hercogov pad u filmovima sa glumcima – mada kamo sreće da grešimo. Deluje kao da je sam Hercog svestan svega ovoga i kao da nam on sam spolja piše priču ove hronike.

encounters

„Zašto tako jedna prefinjena životinja kao što je šimpanza ne zloupotrebljava niža bića? Mogla bi da osedla kozu i odjaše sa njom u sumrak”, pita se Hercog opsednut željom da ogoli ljudsko biće, lišavajući ga svih maski, na početku „Susreta na kraju sveta”, filmu realizovanom u televizijskoj produkciji (kao The Wild Blue Yonder). Iz radoznalosti koju stvaraju slike snimljene u okeanu ispod antarktičkog leda rađa se nešto što će se pretvotiti u potragu za poreklom čovečanstva i odgovorima na pitanja našeg postojanja (kako samo može da bude u jednom hercogovskom filmu, priroda iskrsava kao suštinska). „Susreti na kraju sveta” jeste pokušaj ponovnog fizičkog i mističnog susreta sa česticama koje su učestvovale u Velikom Prasku i sa jednoćelijskim organizmima iz kojih smo nastali. I nema boljeg mesta za to od Južnog pola, teritorije koja predstavlja kako kraj sveta iz naslova, tako i početak sveta, prvobitno mesto. Sećam se da u jednom trenutku filma neko kaže da „nema ništa južnije od Južnog pola”; jer ići dole, ići prema jugu, predstavlja čin istorijskog nazatka ili još bolje, čin povlačenja prema onom pređašnjem.

U pratnji svog jedinstvenog glasa u off-u, ali udaljen od uobičajenog pristupa izgradnje filma oko jednog pojedinca, Hercog konstruiše „Susrete na kraju sveta” stavljajući u centar ljudsko biće, koje neki uporno traže u makrokosmosu, prema nebu (gore) i zaboravljaju da treba početi odozdo, od sićušnosti, od bližnjeg. Kao što je već pokazao u filmu The Wild Blue Yonder, za Hercoga su spoljni prostor i morske dubine povezane tajne i pritom u jednom trenutku nam to prikazuje na način koji može da deluje ironično: stvorenja koja najviše nalikuju onome što nam je oduvek prikazivao naučnofantastični film možemo pronaći u dubinama antarktičkog okeana. Ali verujemo u to, jer to vidimo. Takođe nas podseća da kao što sada čeznemo da odemo sa naše planete kako bismo osvojili svemir, jednog dana napustićemo vodu kako bismo kolonizovali zemlju, verovatno iz straha od okruženja.

Struktura filma bazirana je na prostorima/dimenzijama u kojima leže misterije i odgovori u vezi sa nama i koji deluju kao slojevi: od sletanja na „čvrstu zemlju” spuštamo se postepeno prema prvom ledu, moru koje nailazi posle i magmi koja leži u unutrašnjosti planete da bi se konačno uspela do nebesa u pokušaju da se susretne sa subatomskim česticama, neutrinoima. Naravno da u svemu ovome ima nekih skretanja sa puta, kao što pokazuju izgubljeni pingvini u najlepšoj i najfascinantnijoj sceni u celom filmu.

U „Susretima na kraju sveta” jasno je odbijanje Vernera Hercoga ideje Južnog pola kao nekogg prostora u kojem se obaraju Ginisovi rekordi ili zabadaju zastavice. Slike mnoštva nacionalnh zastava prikazuju još više njihovu beznačajnost. Antarktički kontinent je, naprotiv, mesto duševnog hodočašća: pravoslavni spevovi koje čujemo u različitim trenucima filma deluju kao da pripadaju, na neki misteriozan i harmoničan način, krajolicima koje posmatramo na slikama, jer je to ne-mesto savremenog sveta, teritorija koja ne pripada nikome i pripada svima. Tamo gde u zajednici žive najtajanstveniji morski mikroorganizmi, stari grčki  mitovi, najnaprednija tehnologija i internet, nalazimo paralelni univerzum ostatku civilizovanog društva koje iako je tako nestvarno, sadrži elemente naše istorije: zamrznuta riba i drugi dodaci pohranjeni baš na Južnom polu kako bi budući vanzemaljski kolonizatori imali podatke o našem postojanju kada se ugasimo kao vrsta. Tokom svog putovanja Verner Hercog nije našao odgovore na pitanja koja bi mogla da se prenesu našim konvencionalnim jezikom, iako je uz pomoć jezika filma uspeo da nas pomalo približi njima. Jer više nije bitan razlog zvukova koje foke emituju pod vodom, koliko ta sama muzike. Samo to putovanje, fizičko prisustvo u tom mestu pretvorenom u mit o (ne)postojanju, kontakt sa elementima prisutnim na Južnom Polu, priređuju iskustvo koje se oblikuje u odgovor.

***

Pročitaj u originaluhttp://bit.ly/hercog-dokumentarac
Autor teksta: Stefan Ivančić

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s