Omaž zaboravljenim ženama: članice Generacije 27

Opština Madrida će postaviti ploče u znak sećanja na književnice, filozofkinje i slikarke Generacije 27.

Postoji jedna scena koja se verovatno nikada nije odigrala kada smo išli u školu. „Zar nije bilo žena u Generaciji 27?”. Ne spominju ih ni knjige, ni njihovi vlastiti prijatelji, ni muževi u nekim slučajevima, a njihov rad nije prisutan u knjigama istorije, umetnosti i književnosti. Odužiti ovaj dug jedan je od prioriteta opštine koja pokušava da vrati imena članice grupe „Bez šešira” mestu koje im pripada u istoriji. To će učiniti kroz niz komemorativnih ploča na fasadama simboličnih mesta, gde su se proslavile…iako se istorija postarala da to ne saznamo.

U jednoj vili gde su se pre Frankove diktature održavala fakultetska predavanja, odala se počast književnicama, filozofkinjama i slikarkama koje je Generacija 27 zaboravila. Prve borkinje za prava žena bile su savremenice Lorke i Bunjuela, i mnogih drugih imena koja su, za razliku od njih, ispunile stranice antologija. „Odaćemo počast ženama koje su promenile istoriju grada”, objasnila je članica veća kulture i sporta, Selija Majer. „Od devet hiljada ulica u gradu, samo 21% nose imena žena, to je veliki istorijski propust, naša dužnost je da ispravimo nejednakosti”, dodala je. Zato je od osmog marta Madrid počeo da postavlja ploče kao omaž njihovim imenima i značajnim mestima. Prva se nalazi u ulici Infantas 31, u kojoj je 1926. godine bilo sedište jednog od najuticajnijih udruženja žena epohe, Lyceum Club Femenino.

Probijale su granice, bile inventivne, hrabre, neposlušne, borbene. Odgovorne za postizanje najvećeg stepena slobode u zemlji… i gotovo sve su prognane. Tako ih prikazuje dokumentarac „Bez šešira“ Tanje Baljo. „Nema potrebe da budemo nostalgične“, nagoveštava Baljo, ako su već morale da budu zaboravljene, zadovoljstvo ih je sada upoznati”, kroz njihov rad i i njihova pisma. Njihovi spisi su priče o nemiru, strahu i izgnanstvu. Izgnanstvu života, u mnogim slučajevima, u imućnim porodicama gde nisu pripadale, izgnanstvo braka i dece, koje nisu želeli, ali su bile dužne tome da se posvete, izgnanstvo njihovih vlastitih imena i roda, jer su decenijama pisale iza pseudonima svojih muževa, i ono pravo izgnanstvo, koje je došlo na red kada su nacionalisti pobedili u ratu. „Otuđivanju, tišini, odlaganju izgnanstva”, kaže Baljo, “ pridružuje se, u slučaju žena, prepuštanje nepostojanju”.

Zašto ih vratiti na ulice? Osim „izmirenja duga”, kako je objasnila Majer, takođe zbog „potraživanja zajedničkog prostora”. Dakle, svi ti barovi, mesta za okupljanje, uključujući i literaturu, koje su delile sa muškarcima iz Generacije 27, ali čijih se koraka niko ne seća. Madrid će postaviti ploče na mestima posvećenim advokatkinji i poslanici Viktoriji Kent, novinarki i književnici Luisi Karnes i književnici i političarki Margariti Nelken. Takođe, svoj prostor imaće i književnica Marija Leharaga, koja je godinama pisala u ime svog muža, pesnikinja Ernestina Ćampursin, nominovana za nagradu Princ od Asturije ya knji\evnost 1992. kao i fantastična slikarka, galisijska nadrealistkinja, Maruha Maljo.

***

Pročitaj u originaluhttps://elpais.com/ccaa/2017/03/06/madrid/1488820157_741373.html
Autor teksta: Belen Kajser

Prevela sa španskog: Marija Stanimirović

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s