Zašto Venecuela izmiče kontroli

Čini se da su vesti o Venecueli svakoga dana sve gore.

Dvadesetdevetog marta Vrhovni sud je raspustio Narodnu skupštinu. Delimično ukidanje ove odluke nekoliko dana kasnije nije sprečilo izbijanje novog talasa smrtonosnih protesta (zvuci nekako cudno, mozda protesta sa smrtnim ishodima) početkom aprila. Broj poginulih u ovom trenutku je trideset, i raste kako dan odmiče. Ubijeni su i članovi opozicije i pristalice vlade. Kancelarije vlade su opljačkane i zapaljene, a zvaničnici Vlade ubijeni. Ovome se ne nazire kraj.

Organizacija američkih država (OAS) sprema se da održi još jedan hitan sastanak stranih ministara kako bi diskutovali o krizi u Venecueli. Venecuela je objavila da će napustiti OAS, moguće kako bi predupredila da bude suspendovana iz te organizacije. U očima mnogih ovaj postupak će učiniti da Venecuela bude još više nacija izgnanika nego što to već jeste.

Duboka ekonomska i društvena kriza Venecuele ne pokazuje nikakve znake jenjavanja i najverovatnije će postati još gora usled haosa i nasilja koji razaraju zemlju. Opozicija je pokazala spremnost da žrtvuje mogućnost ekonomskog oporavka kako bi postigla svoj cilj uklanjanja predsednika Nikolasa Madura sa položaja, dok uz to Associated Press izveštava da je opoziciji naklonjen predsednik Narodne skupštine Hulio Borhes u skorije vreme kontaktirao više od desetine međunarodnih banaka, urgirajući da ne posluju sa Venecuelom. Vlada se, sa svoje strane, suočava sa rastućim kritikama na svoju naizgled potpunu nesposobnost da reši ili makar prizna punu ozbiljnost društvenoekonomske krize i ono što mnogi vide kao njeno sklizavanje u autoritarijanizam.

Kako bi trebalo sve ovo da razumemo?

Postoje dva uporedna narativa koja trenutno kruže oko venecuelanske krize. Prvi, vodeći u zapadnim mejnstrim medijima, opisuje vladu kao diktatorski režim angažovan u nemilosrdnoj represiji herojske opozicije koja mirno zahteva povratak demokratskoj vladavini. Drugi, iznet od strane vlade i izvesnih sektora u okvirima male (i verovatno iščezavajuće) zajednice međunarodne solidarnosti, opisuje demokratski izabranu vladu opkoljenu nasilnom, mentalno nestabilnom opozicijom koja a) predstavlja manjinu bogate elite; b) uživa punu podršku od imperije SAD; i c) neće da se zaustavi u postizanju promene režima, bez obzira na legitimnost i moralnost svojih postupaka.

Oba narativa sadrže elemente istine, ali nijedan ne opravdava krizu u Venecueli.
Ideja o Venecueli kao autoritativnoj državi ponavljana je ad nauseam gotovo čitav 18-godišnji period ćavističke vladavine, koji je počeo kada je Ugo Ćaves bio izabran za predsednika 1998. Do skora, bilo je relativno lako opovrgnuti ovu tvrdnju, koja ignoriše činjenicu da je vladajuća partija u Venecueli bila neprestano afirmisana na izborima, osvojivši 12 od 15 većih izbora između 1998. i 2015. U pet navrata kada se kandidovao za predsednika, Ćaves je pobeđivao sa velikom razlikom (najmanja razlika je bila 55-44% 2012. dok je najveća bila 63-37% 2006.). Trenutni predsednik Venecuele, Nikolas Maduro, takođe je bio demokratski izabran. Redovno ponavljane tužbe za izbornu prevaru su neosnovane, pošto je sve moguće osim prevare u izbornom sistemu Venecuele, koji je Džimi Karter nazvao najboljim na svetu.

Ipak, premda prethodne tvrdnje o autoritarijanizmu u Venecueli nisu bile dovoljno osnovane, to više nije slučaj. Niz vladinih postupaka od samog početka 2016. sve više je otežao prkošenje tvrdnjama da se Venecuela kreće u autoritativnom smeru.
Najpre je, tokom 2016. godine, Vrhovni Sud, koji je jasno i čak otvoreno podređen izvršnoj vlasti, blokirao Narodnoj Skupštini kontrolisanoj od strane opozicije, koja je osvojila zakonodavnu većinu u decembru 2015. donošenje bilo kakvog većeg zakona. U nekim slučajevima zakonodavno telo je pokušavalo da dela izvan svoje okvira svoje ovlašćenosti, na primer, prilikom traženja da se odobri amnestija zatvorenicima kao što je Leopoldo Lopes. Ipak, sistematsko blokiranje Narodne Skupštine od strane Vrhovnog Suda razorilo je sveže stečenu zakonodavnu većinu opozicije, čime su rezultati izbora iz decembra 2015 invalidirani. Drugo, nakon meseci razvlačenja, vlada je ukinula ustavom dozvoljeno pravo na referendum u oktobru 2016. Treće, vlada je na neodređeno odložila opštinske i regionalne izbore koji je trebalo da se održe 2016. godine, prema Ustavu (iako je Maduro odlučio da odredi datum za izbore). Četvrto, kao što je već istaknuto, Vrhovni sud je izdao naredbu o raspuštanju Narodne Skupštine u martu, pre nego što su se delimice opovrgnuli nekoliko dana kasnije, nakon što je Maduro zamolio Vrhovni Sud da razmotri svoju odluku. Maduro je bio podstaknut na delovanje kada je njegova vlastita državna tužiteljka, Luisa Ortega, napravila korak bez presedana i javno osudila odluku Vrhovnog suda kao rupturu u ustavnom redu. Peto, u aprilu 2017. Enrikeu Kaprilesu, vodećoj opozicionoj figuri i dvostrukom bivšem predsedničkom kandidatu (2012. i 2013. godine), zabranjeno je da učestvuje u politici narednih petnaest godina po izuzetno sumnjivim osnovama.

Ukidajući referendum o opozivu, ukidajući izbore i zabranjujući političarima opozicije da se kandiduju, venecuelanska vlada sistemski blokira sposobnost Venecuelanaca da se izraze kroz elektoralna sredstva. Teško je uvideti kako ovo nazvati nego jezivim autoritarijanizmom. Ali takođe je teško složiti se sa karakterizacijom Venecuele kao bezrezervnim autoritativnim režimom, imajući u vidu značajan pristup opozicije tradicionalnim i društvenim mrežama i znatnu sposobnost da se angažuje u antivladine proteste, bez obzira na izvesne restrikcije (od kojih neke, ako ne i sve, deluju opravdano; kao što je ograničavanje pristupa učesnicima protesta nekim delovima Karakasa, koje deluje razumno u svetlu ponovljenih epizoda uništavanja državnog vlasništva).

Vlada zaslužuje jaku kritiku za svoja autoritarijanska delovanja i neprekidan neuspeh da preduzme smislene korake kako bi rešila društvenoekonomsku krizu u državi. Ipak, opozicija je daleko od žrtvi bez krivice kao što ih mejnstrim mediji tako često prikazuju. Posebno nečuven primer zataškavanja prošlosti opozicije i sadašnje prigrljivanje nasilja od strane mejnstrim medija pojavljuje se 19. aprila u članku Njujork Tajmsa, koji čudesno pretvara nasilni vojni puč iz 2002. kojim je zbačen Ugo Ćaves u mirni protestni pokret: „Dok su prošli protestni pokreti od strane opozicije često težili da sruše desničarsku vlast, onaj iz 2002. je čak nakratko svrgnuo Uga Ćavesa, tadašnjeg predsednika…”

Postoji pregršt dokaza da spremnost opozicije da koristi nasilna i neustavna sredstva protiv vlasti nije ograničena samo na puč iz 2002. godine, već se nastavlja i dan-danas. Aprila 2013. opozicija je odbila da prepozna Madurovu pobedu, uprkos nedostatku dokaza o prevari, i učestvovala je u nasilnim protestima koji su doveli do najmanje sedam smrtnih slučajeva građana. Četrdesetjedna osoba je poginula u još jednom talasu nasilja pod vođstvom opozicije između februara i aprila 2014. Postoji opšte slaganje oko toga da su ovi smrtni slučajevi bili rezultati delovanja kako aktivista opozicije tako i službi državne bezbednosti, uz neke izveštaje koji upućuju na to da je svaka strana bila odgovorna za otprilike polovinu smrtnih slučajeva, premda je izazovno sakupiti potpuno pouzdane podatke u vezi sa ovim spornim pitanjem.

Opozocija je bila uključena u brojne nasilne činove tokom trenutne runde protesta. U jednom prizemnom izveštaju iz Venecuele 23. aprila, Rejčel Butrojd Rohas je napisala:
„Katalog nasilja u proteklih 18 dana je šokantan – škole su opljačkane, zgrada Vrhovnog suda je zapaljena bakljama, napadnuta je vazduhoplovna baza, dok su vozila javnog prevoza, zdravstvene i veterinarske ustanove uništene. Najmanje 23 osoba je ostavljeno mrtvo, sa još mnogo povređenih. U jednom od najšokantnijih slučajeva nasilja desnice, oko deset uveče 20. aprila, žene, deca i preko 50 novorođenčadi vlada je morala da evakuiše iz javnog porodilišta koje je bilo na udaru opozicione bande.”

Jedan od skorašnjih tragičnih smrtnih slučajeva desio se u subotu 23. aprila kada je Almelina Kariljo, „47-godišnja medicinska sestra bila na putu ka svojoj popodnevnoj smeni kada joj se put ukrstio sa ćavističkim maršem u centru Karakasa i bila je kritično povređena zamrznutom flašom za koju se smatra da su je iz stana sa velike visine bacili simpatizeri opozicije.”

Nije jasno kada ili kako će se spiralni sunovrat Venecuele završiti. U svetlu ovoga, zadatak za svakoga kome je stalo do Venecuele, a posebno za aktiviste levog centra, akademike i novinare koji su aplaudirali mnogim važnim dostignućima Bolivarijanske revolucije i dokumentovali ih, trostruk je.

Prvo, da govore istinu. Ovo znači, naravno, da dokumentuju i objavljuju brutalnu i smrtonosnu upotrebu nasilja od strane opozicije protiv državnih zvaničnika, tvrdokornih ćavista i nevinih posmatrača. Ovo pitanje zaslužuje daleko više pažnje nego što ima u mejnstrim medijima u Venecueli. Ipak, levica ne može da zažmuri na sklizavanje Vlade u autoritarijanizam niti na njihove nepodesne politike. Ne iz neopravdane slepe vere u liberalnu, reprezentativnu demokratiju, već zato što je autoritarijanska vladavina nekompatibilna sa prelepim-avaj-kontradiktornim-i-defektnim projektom izgradnje „participativne i protagonističke demokratije”, kojoj je ćavizam doprineo.

Drugo, da odbiju bilo kakav poziv na imperijalističku intervenciju usmerenu na „spašavanje” Venecuele. Takvi pokušaji ne samo da neće uspeti, već će verovatno pretvoriti tešku situaciju u tragičnu, kao što horori Iraka i Avganistana pokazuju previše dobro.

Treće, da stoje u solidarnosti sa većinom Venecuelanaca koji pate u rukama osvetoljubivih, nemarnih opozicionara, i nekompetentne, neodgovorne Vlade. Ako neki slogan obuhvata trenutno raspoloženje narodnih klasa koji žive u venecuelanskim barrios (sirotinjski kvartovi) i selima, to je verovatno ovaj: Que se vayan todos. Svi neka odu.

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/nwjw30cbUgL
Autor teksta: Gabrijel Hetland, asistent na Univerzitetu u Olbaniju, na latinoameričkim, karipskim i SAD latino studijama. Kroz svoja istraživanja ispituje participativnost, politiku i proteste u Latinskoj Americi i Sjedinjenim Američkim Državama.

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Anuncios

Responder

Introduce tus datos o haz clic en un icono para iniciar sesión:

Logo de WordPress.com

Estás comentando usando tu cuenta de WordPress.com. Cerrar sesión / Cambiar )

Imagen de Twitter

Estás comentando usando tu cuenta de Twitter. Cerrar sesión / Cambiar )

Foto de Facebook

Estás comentando usando tu cuenta de Facebook. Cerrar sesión / Cambiar )

Google+ photo

Estás comentando usando tu cuenta de Google+. Cerrar sesión / Cambiar )

Conectando a %s