Sezarija Evora, kraljica morne

U muzici Zelenortskih Ostrva, u zapadnoj Africi, najvažniji je glas. Glas upotpunjuje instrumente i zajedno, oblikuju kulturni izraz Republike Kabo Verde. Sezarija Evora je zasigurno najistaknutija i neprikosnovena predstavnica ove muzike. Njen glas je pretvorio zelenortsku muziku u svetski prepoznatljiv plod melodičnih harmonija i emocija koje prenosi. Sve je počelo sa snimanjem na nekadašnjem Radiju Barlovento, koji je promovisao istaknuti pevač sastava Koladeiraš, Gregorio Gonsalves Goj. Šezdesetih godina prošlog veka, Zelenortska Republika je po prvi put razvijala muzičku scenu, jednim svojstvenim glasom, na način koji je mnogima bio privlačan. Sezarija Evora, u to vreme nepoznata van ostrva Sao Visente, izdvajala se kao značajna pevačica Gojevog sastava Koladeiraš.

CesariaEvora

Evora je rođena 27. avgusta 1941. godine, u gradu Mindelo, na ostrvu Sao Visente. Dolazi iz porodice koja je volela muziku (otac joj je svirao gitaru i violinu). Pevala je nedeljom u crkvi i nakon smrti svog oca, otišla je u sirotište Mota Karmu, gde je boravila kratko, jer njena ličnost nije trpela takvu vrstu pravila i strogosti. Nakon što je ubedila baku da ima strahove i  priviđanja u sirotištu, uspela je da izađe odatle. Sa samo 17 godina, Siza (kako su je zvali) već je bila hvaljena na svojim muzičkim nastupima. U bioskopu Eden Park imala je prvi javni nastup. Pratnju su joj činili lokalni muzičari, koji su sarađivali sa sveprisutnim Gojem, prijateljem koji joj je omogućio umetnički napredak.

Kada je počela da peva, zarađivala je 25 dolara po svakom snimku, ali tokom gotovo 20 godina, pevala je bez novčane nadoknade. U to vreme, niko nije potpisivao ugovore sa muzičarima koji su živeli od milosti svojih obožavalaca. Sa 18 godina rodila je sina i brinula se o njemu sama, što će biti njena sudbina, budući da je kasnije imala i kćerku o kojoj se takođe sama starala. Ona je volela samostalnost, za razliku od većine žena tog vremena. Uskoro je postala svesna svoje potrebe za emancipacijom, što je šokiralo tadašnje konzervativno društvo. Pad zelenortske luke (Puerto Grande), pojačan nezavisnošću države 1975. godine, uticao je na fazu mirnijeg noćnog života na ostrvu. Mnogi muzičari su izbegli u Portugal, Holandiju, Francusku i Ameriku.

U polupraznim kafićima, Sezarija je i dalje pevala u zamenu za piće. Njenu porodicu su finansijski potpomagala braća koja su emigrirala. Bila su to teška vremena kada je morala da peva po raznim veseljima kako bi doprinela skromnim, porodičnim prihodima. Ljudi koji su je slušali uživali su u njenom jedinstvenom glasu i snazi interpretacije, ali međunarodno priznanje je još uvek bilo daleko od nje. Godine kada je država stekla nezavisnost, Sezarija radikalno menja svoj život. Udaljava se od svih i zatvara se u kuću svoje majke iz koje izlazi samo da bi videla more. Ovo otuđenje je trajalo deset godina. Osećala se uznemireno i napušteno.

Sa pojavom elektronske muzike, uloga žene je polako nestajala sa muzičke panorame Kabo Verdea. Muzički nastupi žena su se očuvali kroz sonate, u tipičnim kafićima Mindela i Praje, ili na nekim ne tako važnim događajima. Ova muzika je doprinela ukidanju diskografskih izdanja i težila je brzoj popularizaciji muzike. Međutim, ova izolacija od sveta joj je omogućila da stilski sazri, uz očuvanje autentičnosti i prepoznatljivog stila muzike, pod nazivom morna i koladejra. Ova dva muzička izraza su kroz glas Sezarije Evore pronašla put da se prikažu svetu u punom sjaju.

Oduvek je hodala bosa. Čak i kada  se insistiralo na nekom načinu poštovanja norme, Sezarija je, verna svojoj stalno prisutnoj slobodi duha, nalazila način da provocira i da šokira. Poznata je njena tvrdoglava želja da peva bosa u jednom svetilištu u Sao Visenteu, koje je posećivala elita još u vreme kolonija. Dala je izjavu da je samo dva puta pevala obuvena. Osim toga, bosonogost je postala njen zaštitni znak i tako je pevala kroz karijeru.

CesariaEvora2

Godine 1983, u  novinama Vož di Povu (Glas naroda) već su je nazvali kraljicom morne (A rainha das Mornas). Nakon dve godine došlo je do značajnog trenutka u njenoj karijeri – u Lisabonu je simila LP Mar Azul (Plavo more). Njen način izvođenja muzike na ovom albumu predstavlja odskočnu dasku u njenoj karijeri. Godina 1988. je donela jedno poznantvo koje je potpuno promenila Sizin život. Upoznala je Žozea da Silvu. Čuveni vlasnik tadašnje tek otvorene izdavačke kuće Luzafrika, pomogao joj je sa turnejom po Francuskoj. Ipak, njen prvi koncert nije bio posećen. Dve godine kasnije, izdala je album Distino di Belita, koji predstavlja mešavinu toplih, akustičnih tonova sa elektronskom muzikom za koji mnogi smatraju da nema pravu vrednost.

Album Mar Azul prenosi nam muzički spoj koji joj se najviše sviđa: potpuno akustičan, sa gitarama, klavirom, klarinetom i gitarom. Iako ponovo njen koncert biva malo posećen, njen originalan stav i nežan glas privlače pažnju jednog francuskog festivala i francuske radio stanice počinju da emituju njenu muziku, posebno one koje promovišu muziku iz sveta. U zimu 1991. mesto na kom nekada nije bilo publike, sada biva preplavljeno francuskim entuzijastima koji aplaudiraju, vidno dirnuti muzičkim izvođenjem kraljice strasti. Francuska je bila prekretnica u njenoj karijeri i kako se pisalo u štampi tog vremena, tamo je bila kultna ličnost. Već sledeće godine započinje turneju po Evropi. Godinu dana kasnije, Francuzi su očarani njom, ne samo zbog spektakularnih koncerata, već i zbog gotovo 200 hiljada rasprodatih primeraka albuma Miss Perfumado. Ovaj album je u Francuskoj zauzeo prvo mesto liste od 25 izvođača koju su sačinjavali muzičari poput Džimija Hendriksa i Boba Dilana. Njena popularnost dostiže vrhunac: puni sve sale, osvaja zlatna izdanja i otkriva svetu strasti iz, do tada, malo poznate zemlje.

CesariaEvora1

O auri koja se širi oko Sezarije, novinarka Elen Asera napisala je:

„Postoje pevači sa snažnim izvođenjima: pevaju više ili niže od drugih, ili sa više snage. Ništa od toga nije svojstveno Sezariji: njena boja glasa je jedinstvena, njenoj jedinstvenosti ne treba nikakvo junaštvo. Sve je jasno, u pravoj meri, u posebnom raspoloženju koje hrani tople emocije, popravlja ih… pre nego što zagrebe noktima po srcu. Savršeni, nedodirljivi čin.“

Madona, Kaetano Velozo, Dejvid Birn i drugi poznati muzičari pokazuju svoju oduševljenost umetnicom sa Zelenortskih Ostrva koja 1995. snima pesmu Ausência za film Podzemlje, film Emira Kusturice. Album Cabo Verde snimljen je u pauzama između njenih svetskih koncerata. Na ovom albumu su svirali mnogi poznati muzičari sa Zelenortskih Ostrva i time su promovisali svoju kulturu, istoriju i tradiciju. Portugal, Francuska i Brazil su joj izrazili zahvalnost počasnim medaljama. Dva puta je dobila nagradu za najbolji album (Café Atlântico, Voz d’Amor).

Da li je ovo bila njena sudbina? Jednom je rekla: „Ne znam šta je sudbina. Ne verujem u nju. Ne znam ni gde se rodila, ni gde je umrla.“ Zavaljujući njoj, svet je otkrio boje jednog jedinstvenog uma i ženu čija slika pokazuje da je spokojna. Pevači koji žele da slede njen put, mogu imati želju i talenat da uspeju, ali će im uvek nedostajati ona postavka glasa koju poznaju samo oni koji su imali priliku da je slušaju. Njeno pevanje ne laže. Umrla je u Mindelu, u zemlji u kojoj je rođena i koju je toliko volela, 17. decembra 2011, u 70. godini.

***

Link do portala: http://nosgenti.com/?p=802
Autor teksta: redakcija portala

Prevela sa portugalskog i prilagodila: Marija Vlajković

Anuncios

Un comentario en “Sezarija Evora, kraljica morne

Responder

Introduce tus datos o haz clic en un icono para iniciar sesión:

Logo de WordPress.com

Estás comentando usando tu cuenta de WordPress.com. Cerrar sesión / Cambiar )

Imagen de Twitter

Estás comentando usando tu cuenta de Twitter. Cerrar sesión / Cambiar )

Foto de Facebook

Estás comentando usando tu cuenta de Facebook. Cerrar sesión / Cambiar )

Google+ photo

Estás comentando usando tu cuenta de Google+. Cerrar sesión / Cambiar )

Conectando a %s