Vinisijus de Moraes, pesnik koji je pisao osluškujući narod

U svojoj autobiografiji, Tropska istina, Kaetano Velozo tvrdi: U tom periodu je Brazil stvorio verovatno najelegantnije protestne pesme na svetu. Tamo, u tom trenutku proboja i uspeha bosanove, pisac tekstova pesama bio je Vinisijus de Moraes, pretvoren u jedno od glavnih obeležja svoje zemlje prilikom izgradnje kulture gde modernost neće podrazumevati odbacivanje tradicionalnog. Njemu se duguje više od jednog klasika bosanove, mnogo više od tako iscrpljene pesme Garota de Ipanema (Devojka iz Ipaneme), A Felicidade (Sreća), Si todas fossem iguais a você (Kada bi sve bile poput tebe), Eu sei que vou te amar ( Znam da ću te voleti), među tolikim drugim kompozicijama. Kaetano u svojoj knjizi takođe ukazuje na jedan podatak, koji nije manje značajan, Vinisijus ne dolazi iz oblasti muzike, on je bio „istinski pesnik”.

vinicius-de-moraes

Zapravo, pošto se pridružio brazilskoj muzičkoj panorami, ovaj neuspeli ili bolje rečeno bezvoljni diplomata („ono što me je navelo da napustim diplomatiju bile su sve društvene predrasude koje je okružuju, posebno kravata, koja mi izaziva strah”), rođen u Rio de Žanejru 1913. objavio je svoju prvu knjigu pesama O caminho para a distância (Put prema udaljenosti) sa devetnaest godina. Tamo su svojim uticajem bila prisutna velika imena francuske poezije: Bodler, Verlen i pre svega Rembo. Prema onome što priča Vinisijus Enrikeu Raabu u jednom intervjuu koji se pojavljuje u dnevniku La Opinión: „Brazilska frankofonija je bila pomalo veštačka”; u tom prvom tekstu može da se pročita to propalo proročanstvo kojim započinje njegova pesma Vejez (Starost): Doći će dan kada ću biti iskustveni starac/koji posmatra stvari kroz razumnu filozofiju.

Ostatak njegovog života biće opovrgnuće tih stihova, opovrgnuće koje se sažima u ikoni u koju se pretvarao tokom svoje karijere: čovek koji je uvek spreman da uživa u životu, veliki obožavalac ženske lepote, večito u društvu čaše viskija (kojeg će pred kraj života sve više razblaživati vodom) i cigarete. Uglavnom obučen u crno, pevao je i pričao na pozornici koju bi pretvorio u ceremoniju koja ne izbegava, štaviše, veliča samoslavljenje. Do te mere da su mu Les Luthiers, čuvena argentinska muzičko-komična skupina, posvetili skeč La bossa nostra, parodija onih recitala na kojima se više pričalo nego pevalo i čuo bi se uzvik Saravá (izraz kojim se označavaju dobre želje, čest u Brazilu) kojeg je Vinisijus ponavljao kao mantru po principu zdravice, dižući svoju čašu viskija. Skeč mu je bio veoma smešan.

vinicius e toquinho

Ali njegov je najznačajniji doprinos, iz perspektive reči pesama, kao i Toma Žobima i Žoaoa Žilberta iz ugla muzike, bio most između popularnih produkcija i takozvane visoke kulture. I to je za rezultat dalo jedno novo prisustvo – ovog puta bez egzotizama jedne Karmen Mirande – Brazila na nivou sveta. Potpisan na uspešnom filmu iz 1959. Orfeo Negro („Crni Orfej”), filmu koji je režirao Francuz Marsel Kami po dramskom delu Brazilca, Vinisijus je, kako kaže legenda, napustio bioskopsku salu pre nego što se završio film, uznemiren zbog onoga što je smatrao da je internacionalističko izvitoperivanje njegovog teksta i njegovih zamisli. Krajolik za izvoz kojeg se gnušao, ali koji je na izvestan način bio konstantna pretnja sve vreme dok je bosanova bila aktuelna.

Kako je Vinisijus ponovio u nekoliko intervjua, taj korak od pofrancuživanja do povratka i stilizacije narodnih tradicija bilo je sastavni deo najmnogobrojnijeg pokreta u koje je uvrstio Marija de Andradea, Grasilijana Ramosa i Žoržea Amada. I navodio je kao svog velikog učitelja pernambukanskog pesnika, Manuela Bandejru: „Kroz njegov uticaj shvatio sam potrebu da se pojednostavim, kako bi me ljudi slušali.

Prema Kristijanu de Napoliju, antologu i prevodiocu, Vinisijus je bio trubadur, neko sa malo tema, ali izuzetno snažnim, ljubavi, smrću, prijateljstvu i neko ko je znao da uči iz uticaja pesnika većih od njega; Vinisijusovi soneti su u formalnom smislu zadivljujući.

Ovaj povratak korenima bio je propraćen željom da se osude užasni životni uslovi potlačenih klasa. Jedan od ovih portreta imao je više lirsku nijansu, kao što je slučaj sa pesmom A Felicidade („Sreća”), komponovana zajedno sa Tomom Žobimom: „Sreća siromaha deluje kao velika iluzija karnevala/ljudi rade čitavu godinu/za jedan trenutak iz snova/da dožive fantaziju/kralja, pirata ili baštovana/i posle sve bude kako je i pre bilo…” S druge strane, nekad sve postaje mnogo sirovije, kao u pesmi Rosa de Hiroshima, za koju je muziku komponovao Žerson Konrad i koju je izvorno izveo Nej Matogroso, kada je još bio u grupi Secos & Molhados. Tamo Vinisijus, ganut posleratnim stanjem, dok je stanovao u Los Anđelesu gde je upoznao Orsona Velsa, piše knjigu koja se objavljuje 1954. Pesma koja naslovljava zbirku kaže: Misli na stvorenja/nema, telepatična/misli na devojke/slepe, neskladne/misli na žene/slomljene, izobličene/pomisli na povređene/kao tople ruže.

U svakom slučaju, njegov glavni doprinos bosanovi ide u prvonavedenom smeru, što je stvorilo tešku, premda ne u potpunosti otvorenu kritiku mlade Marije Betanije (čuvene brazilske pevačice), koja je nasuprot izvesno ugodnom i zabavnom ambijentu Vinisijusovih pesama, isticala jalovost krajolika u onome što je bio njen prvi uspeh, Carcará, koju su komponovali Žoao du Vale i Žoze Kandido.

U jednoj reportaži Vinisijus odgovara kratko i odsečno na pitanje koji je najgori defekt koji može da se nađe u jednoj osobi: vulgarnost. Ta elegantnost o kojoj je govorio Kaetano podrazumeva beg od te crne zveri, potragu za načinom da se odvoji popularno od vulgarnog. Tradicionalne samba pesme su mu uglavnom delovale dosadne i tražio je nove oblike da pripoveda trajne stvarnosti. Veoma je teško u njegovom delu naći direktne reference na pitanja koja se tiču datog trenutka. Čak i usred revolucionarne jarosti sedamdesetih težio je ravnoteži, tvrdeći da su opasnije individualne nego nacionalne granice i verujući više u unutrašnju nego u političku revoluciju. Što mu nije predstavljalo prepreku da bude žestoki kritičar hipi pokreta kojeg je branio kao filozofiju, ali je prezirao u njegovom praktičnom obliku: „Stavljali su akcenat na droge, na seksualni promiskuitet, na stvari koje ne vode ničemu.”

Ali bez sumnje njegova velika tema bile su žene, kojima se iznova vraća, ne samo u pesmama i intervjuima, nego i u sopstvenom životu, pošto se ženio sedam puta. Tekstovi obiluju proslavom ženske prirode. Izvan stiha „to stvorenje puno milosti” (coisa cheia de graça) iz pesme Devojka iz Ipaneme, takođe može da se citira Nagla poezija voljene žene: Neka bude ona početak i kraj svih stvari. Opšta, potpuna, apsolutna moć voljenoj ženi!; čudna dilema u pesmi: Ako ne uspem da nađem plavu/smeđa je prava stvar/Predivna smeđa žena/Bože, kako je lepa/Smeđa je ideal/Ali plavuša nije loša (Plava ili smeđa).

I čak poneka neuravnotežena izjava koja bi prošla kao deo tog vitalizma koji je mogao da ujedini dobru hranu sa večitom potragom za tom savršenom ženom i stihovima, usklađene sa alkoholom. „Bitno je da bude lepa i spolja i iznutra.” Ljubav je deo tog divljenja koje ne prestaje da ima zavodničko lice. Toj strasti je posvetio jednu od svojih najčuvenijih knjiga Para vivir um grande amor (Da bi se doživela jedna velika ljubav). U istoimenoj pesmi daje se niz saveta kako bi se ljubavni poduhvat izveo na pravi put. Briljantnost reči i izvesni entuzijazam očišćen od uzdržanosti koji se oslobađa praktično iz svakog stiha dozvoljava da se razume ta mešavina jednostavnosti, iznenađenja i predvidljivosti, što je sastavni deo Vinsijusovog stila. Tamo se predlaže, između ostalih recepata (tekst se udaljuje od svake pedagoške pretenzije): ironično mnogo ozbiljnosti, malo smeha, posvetiti se jednoj jedinoj ženi, paziti se onih koji nisu zaljubljeni, praktikovati gastronomiju i kung fu ne umreti od bola.

Preminuo je u zoru devetog jula 1980. u kadi svog doma u Gavei, u 66. godini. Nije dovršio snimanje dečijeg diska sa saradnikom i brazilskim gitaristom Tokinjom, A arca de Noé (Nojeva barka); Tokinjo ga je završio, ipak, u dva diska, gde su učestvovali, između ostalih, Klara Nunes, Elba Ramaljo i Tom Žobim. Umor koji je prethodio smrti može da se očita u nekoliko najavljenih i nikad završenih projekata Trebati i morati i Lirsko i sentimentalno proputovanje grada San Sebastijana de Rio de Žanejra gde se rodio, gde je živeo u prolazu i umro od ljubavi pesnik Vinisijus de Moraes. Kao i neke pesme koje su nesrećno ostarile zbog njegovih klasika, kao što je Na tonga da mironga do kabuletê, igra rečima porekla nago koja, prema stručnjacima, nema smisla, ali kad je on peva i objašnjava, dobija zabavni karakter pogrde. Priča novinarka Liana Vener u svom veoma dokumentovanom delu Nuestro Vinicius (Naš Vinisijus), u kojem se prate tragovi njegovog boravka u Argentini (gde je stvorio mali fenomen sa svojim kafe koncertnim nastupima u La Fusi zajedno sa Marijom Kreuzom i Tokinjom), da se na njegovom opelu pevala pesma A Felicidade. Prigodan oproštaj za ovog čoveka kojeg su smatrali „najcrnjim belcem u Brazilu”. Osim što je bio više no značajan pesnik, bio je i jedan od simbola i propovednika onoga što se naziva brazilskom radošću: duševno stanje u kojem je tuga samo senka, a sreća uvek bliski horizont. Kao što je samog sebe opisao u jednom intervjuu koji je dao u Brazilu ne mnogo pre svoje smrti, odgovarajući na pitanje da li ga brine šta govori svojim tekstovima: „Govorim stvari za koje smatram da su fundamentalne za čoveka. Mnogo ljubavi. Odnosno, ljubav je takođe način da se protestuje. Ali pre svega, moja briga je da se ne pokajem, da ne dopustim da se hrana pregreje.”

***

Link do portala: http://ow.ly/YozU30bS5yB
Autor teksta: Markos Majer

Prevela sa španskog i prilagodila: Tamara Nikolić

Anuncios

Responder

Introduce tus datos o haz clic en un icono para iniciar sesión:

Logo de WordPress.com

Estás comentando usando tu cuenta de WordPress.com. Cerrar sesión / Cambiar )

Imagen de Twitter

Estás comentando usando tu cuenta de Twitter. Cerrar sesión / Cambiar )

Foto de Facebook

Estás comentando usando tu cuenta de Facebook. Cerrar sesión / Cambiar )

Google+ photo

Estás comentando usando tu cuenta de Google+. Cerrar sesión / Cambiar )

Conectando a %s