Horhe Dreksler: Poezija, muzika i identitet

orhe Ispričaću vam priču o jednoj pesmi. Bio sam u Madridu, jedne večeri 2002. godine, sa mojim učiteljem i prijateljem, Hoakinom Sabina, kada mi je on rekao da ima nešto da mi da.

Rekao mi je: „Horhe, imam neke stihove od kojih moraš da napišeš pesmu. Zapiši, zapiši.” Potražio sam po stolu i jedino što sam našao bio je jedan kružni podmetač, na kojem sam zapisao stihove koje mi je učitelj diktirao. Bilo je četiri stiha i ovako su glasili:

Ja sam jevrejski Mavarin koji živi sa hrišćanima,
ne znam koji je moj Bog, ni ko su moja braća.

Ti stihovi su me stvarno veoma ganuli. Rekao sam mu: „Kako divni stihovi, Hoakine, jel’ su tvoji?” Rekao mi je: „Ne.” Rekao mi je da su od drugog kompozitora koji se zove Ćićo Sanćes Ferlosio, manje poznat od Hoakina, ali takođe veoma sjajan. Stihovi su se uklapali baš sa onim što sam želeo već dugo da iskažem, a nisam znao baš kako.

Kretao sam da ustanem, kako bih otišao kući da pišem, kada me je Hoakin zaustavio i rekao: „Čekaj, čekaj” i postavio mi sledeći izazov: „Napiši strofe za ovu pesmu u desimi”. E sad, u tom periodu mog života, još nisam imao jasnu predstavu o tome šta je desima, ali me je bilo mnogo sramota da kažem učitelju da ne znam. Onda sam se pravio da razumem najbolje što sam mogao i otišao sam kući da potražim o čemu je reč. Tamo sam naučio da je desima tip strofe koja postoji samo u španskom jeziku i koja ima deset stihova. Veoma, veoma složena. Možda najsloženija koju imamo u našem jeziku, koja između ostalog ima tačan datum rođenja, što je veoma retko kod stihova.

Desimu je izmislio u Španiji 1591. jedan gospodin po imenu Visente Espinel, muzičar i pesnik iz Malage. Obratite pažnju takođe – kakva slučajnost –  isti taj čovek je stavio šestu žicu na ono što će se kasnije znati kao španska gitara. Ova ovde: la bordona.

Od Španije, desima, sa svojih deset stihova, prelazi preko Amerike, isto kao španska gitara, ali za razliku od desime, španska gitara nastavlja da živi i danas sa obe strane Atlantika. Ali desima, u mestu u kojem je nastala, u Španiji, nestala je, ugasila se. Već nekoliko vekova se ne koristi, ali ipak, u Latinskoj Americi, od Meksika do Čilea, sve naše zemlje zadržavaju neki oblik desime u svojoj narodnoj tradiciji.

U svakom mestu su je drugačije nazvali, drugačiju melodiju joj nadenuli. Zovu je na primer son jarocho u Meksiku, canto de mejorana u Panami, galerón u Venecueli, payada u Urugvaju i Argentinirepentismo na Kubi. U Peruu, na primer, zovu je peruanskom desimom, jer je desima toliko integrisana u našu tradiciju, da ako ih neko pita, svi su oni potpuno uvereni da je desima izmišljena upravo u njihovoj zemlji.

Između ostalog, postoji nešto veoma iznenađujuće. A to je da, uprkos tome što se razvila samostalno u svakoj od zemalja, do dana današnjeg zadržava, više od 400 godina nakon što je stvorena, potpuno istu strukturu rime, slogova i stihova. Istu strukturu koju joj je dao Visente Espinel u španskom baroku. Ta struktura izgleda ovako – ispričaću vam ukratko osnovnu ideju, a vi posle potražite na internetu, pa sami vidite kako funkcioniše – ima deset stihova, svaki po osam slogova. Prvi se rimuje sa četvrtim i petim, drugi sa trećim, šesti sa sedmim i desetim i osmi sa devetim. Istina, malo je složeno. A ja – zamislite me kako pokušavam da pišem tako u desimama. Ali nije tako složeno kao što deluje. Uostalom, neverovatno je da je preživela sa istom tom strukturom više od četiri veka. Nije tako složeno jer ima zadivljujuću muzikalnost.

Ima vrstu muzikalnosti koju je veoma teško opisati tehnički. Radije bih da je vi čujete. Posle ću vam odrecitovati jednu desimu. Recimo, jednu od onih koje sam napisao za ovu pesmu. Za to ću vas zamoliti da se usredsredite samo na muziku rima. I oni koji imaju slušalice, pošto vidim da ih neki imaju zbog prevoda, neka ih skinu na trenutak.

Zaboravite na nekoliko sekundi značenje reči.
Zaboravite na strukturu i sve.
Suština je u koreografiji zvuka desime.
Koreografija zvuka. Posmatrajte to tako.

Nema mrtvaka za kojim ne žalim, nema skupine pobedničke
Nema ničeg osim bola i drugog života koji odleće
Rat je vrlo loša škola, kakvo god odelo da nosi
oprostite što se ne borim ni pod jednom zastavom

vrednije je svako sanjarenje od parčeta tužne tkanine

To je jedna desima.

(aplauz)

I ja bih tapšao Visenteu Espinelu, jer i nakon 426 godina desima ostaje ista svuda po svetu.

Napisao sam tri poput ove, upravo sam vam pokazao drugu, jer sam prvu skoro učio i uistinu, ima neke greške u metru, pa onda ne služi dobro za primer. Ali ova je bila dobra, manje ili više. Sada, da, o čemu su pričale? Koji je bio sadržaj ovih desima? 

Bilo je to kad sam se tek vratio sa koncerta koji sam držao u Izraelu i došao sam veoma pogođen problemom koji me vrlo vrlo dotiče, a to je izraelsko-palestinski konflikt. Objasniću vam: porodica mog oca je jevrejska, porodica moje majke su hrišćani koji ne upražnjavaju religiju. Odrastao sam u kući gde su dve tradicije manje-više zajedno živele u skladu. Nije bilo čudno videti mog dedu Jevrejina obučenog u odelo Deda Mraza, na primer. Ili mog dedu ne-Jevrejina u sinagogi sa svojom kipom, na porodičnim proslavama, pretvarajući se isto kao ja kad mi je Sabina rekao da ima neke desime za mene.

Za nekoga ko je odrastao u takvom okruženju, posebno mi je bolno da vidim poteškoće koje protivničke strane imaju da se stave na tuđe mesto za trenutak. Pa sam o tome pisao.

Već sam imao reči, imao sam formu –  desimu –  i sadržaj. Trebalo je da napišem muziku. Da vam dam kontekst. Tek sam se bio preselio iz Urugvaja, odakle sam, u Španiju. I osećao sam sirovu nostalgiju, stvarno, kao i mnogi od vas koji niste kod svoje kuće. I želeo sam da moja pesma bude baš urugvajska, ali onako baš baš. Najurugvajskiji žanr, odnosno, milonga. E sad, ja sam izučavao desimu, i nakon što sam video da svi tvrde da im desima pripad,, svi misle da su je oni izmislili, zapitao sam se: šta znači to da je milonga urugvajska?

Gledajte, milonga ima ritmički obrazac koji mi muzičari nazivamo 3-3-2. Ima osoben akcenat. Ali ovaj ritmički obrazac dolazi iz Afrike. Već u IX veku se može naći u persijskim javnim kućama, a u XIII veku u Španiji, odakle pet vekova kasnije prelazi u Ameriku sa afričkim ritmovima. Dok se u Balkanu pridružuje ciganskoj skali, i delimično dovodi do nastanka klezmera, kojeg ukrajinski jevreji donose u Bruklin, Njujork. Pevaju ga u svojim prostorijama za proslave. Hava Nagila.

A njihov komšija, argentinski dečak italijanskog porekla po imenu Astor Pjacola ga sluša, uključuje ga i tranformiše u tango druge polovine XX veka sa svojim Adios Nonino. Svira ga pritom na svom bandoneonu, nemačkom instrumentu iz XIX veka napravljenog za crkve koje nisu mogle da priušte da kupe orgulje i koji, neverovatno, završava u oblasti Rio de la Plata čineći suštinu tanga i milonge, isto kao drugi podjednako značajan instrument kao bandoneon: španska gitara.

Kojoj je, uzgred, Visente Espinel, u XVI veku dodao šestu žicu. Dakle, pogledajte koliko se krugova samo zatvara. Šta sam naučio za ovih 15 godina otkad je nastala pesma za putovanje svetom sa četiri stiha napisanih na podmetaču u madridskom baru? Desime, milonga, pesme, osobe: koliko se čovek približi njima, toliko složeniji postaje njihov identitet, puniji nijansi, pojedinosti. Shvatio sam da je identitet beskrajno zgusnut, kao beksrajni niz stvarnih brojeva, koji, iako im se čovek približi i proširi ih, nikada se ne završi.

Pre nego što vam otpevam pesmu i oprostim se, dozvolite mi da vam ispričam poslednju anegdotu. Ne tako davno, bili smo u Meksiku posle nekog koncerta. I kako me organizatori koncerta poznaju, znali su da sam frik za desimu i da svuda gde odem pitam za to, navaljujem da slušam desime, pa su mi priredili u svojoj kući koncert sona haroće. Ako se sećate, son jarocho je jedan od muzičkih oblika koji koristi desimu u svojim strofama.

Kada su predivni muzičari završili sa sviranjem te predivne muzike, son haroćo, završili su i tu stajali… Krenuo sam da se pozdravim sa muzičarima veoma ganut, da im se zahvalim na poklonu, kad mije jedan veoma mladi momak rekao – i to mi pritom kaže sa najboljom namerom – : „Znate, gospodine, veoma smo ponosni na to što održavamo u životu koren našeg meksičkog identiteta.” Istina je da nisam znao mnogo šta bih mu rekao. 

Stajao sam tamo i gledao ga, zagrlio sam ga i otišao, ali…

Jer je on takođe bio u pravu, zar ne? Zapravo, desima jeste njegov koren, ali istovremeno, isto kao u okviru milonge i u okviru desime, tu su koreni mnogih naroda sa drugih strana, kao što mi je on rekao. Naposletku, kad sam došao u hotel, ostao sam da razmišljam i rekao sebi:

Stvari su čiste samo ako ih čovek posmatra izdaleka. Veoma je važno da znamo naše korene, da znamo odakle dolazimo, da znamo našu istoriju, ali istovremeno, koliko je važno znati odakle smo, toliko je važno razumeti da svi, u suštini, nismo ni odakle i da smo odasvud pomalo.

*Ovo je Milonga jevrejskog Mavarina:

Za svaki zid po jedan žal u zlatnom Jerusalimu
i za svaku zapovest po hiljadu života uništenih
Prašina sam tvoga vetra i premda krvarim iz tvoje rane
i svaki drag kamen čuva moju najdublju ljubav
nema kamena na svetu koji je vredan jednoga života
Ja sam jevrejski Mavarin koji živi sa hrišćanima,
ne znam koji je moj Bog, ni ko su moja braća
ne znam koji je moj Bog, ni ko su moja braća.
Nema mrtvaka za kojim ne žalim, nema skupine pobedničke
Nema ničeg osim bola i drugog života koji odleće
Rat je vrlo loša škola, kakvo god odelo da nosi
oprostite što se ne borim ni pod jednom zastavom
vrednije je svako sanjarenje od parčeta tužne tkanine
Ja sam jevrejski Mavarin koji živi sa hrišćanima,
ne znam koji je moj Bog, ni ko su moja braća
ne znam koji je moj Bog, ni ko su moja braća.
I nikome nisam dozvolio da u moje ime ubije
čovek nije ništa više od čoveka i ako ima Boga, njegova je želja
Tlo koje gazim ostaće da biva, ja ću već da odem
prema zaboravu, svaka doktrina ima istu sudbinu
i nema naroda koji nije umislio da je izabran narod
Ja sam jevrejski Mavarin koji živi sa hrišćanima,
ne znam koji je moj Bog, ni ko su moja braća
ne znam koji je moj Bog, ni ko su moja braća.

Hvala.

***

Pogledaj video: https://www.ted.com/talks/jorge_drexler_poetry_music_and_identity
Govornik: Horhe Dreksler

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić
*Napomena: prevod pesme je amaterski i služi da bi se znalo o čemu pesnik govori. Tekst će biti ažuriran adekvatnijim prevodom.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s