Kada pacijenti psihijatrijske ustanove preuzmu radio

U onom trenutku kada nekome padne na pamet da stavi mikrofon pred ludake, dešavaju se tako divne priče kao što je ova.

la colifata

Demencija, kao i smrt, nešto je ružno što radije sakrijemo u ćošak da ne vidimo i da ne budemo u potpunosti svesni da postoji ili makar da na to ne mislimo i da nam ne smeta previše niti da nam svakodnevni život čini neugodnim. Retko razmišljamo o tome na taj način da shvatimo da ludi nisu smetnja ili opasnost koju treba zaobići, već osobe koje pate, kojima treba pomoć, isto kao i osobama koje se brinu za njihovu dobrobit.

Neki se sećaju nagrade koju je Američko psihijatrijsko udruženje uručilo producentima filma Blistavi um (Ron Hauard, 2001) koji govori o životu matematičara Džona Neša, dobitniku Nobela za ekonomiju 1994. i njegovoj borbi protiv šizofrenije, jer su velikom auditorijumu približili patnju bolesnih poput njega i pozivali na razumevanje. I kada naiđemo na tako briljantne inicijative terapije i socijalne integracije osoba sa demencijom kao što je Radio La Colifata, najmanje što možemo da učinimo jeste da im posvetimo jedan ovakav tekst.

Radio program koji vode kolifate

Na dijalektu lunfardo, popularnom žargonu Buenos Ajresa, colifato je drag ludak, odnosno, neko veoma ekscentričan ili ko pati od demencije i koga ljudi vole zbog njegove simpatičnosti ili harizme. Tome se duguje naziv Radio La Colifata, prvog radio programa na svetu koji vode pacijenti neuropsihijatrijske bolnice „Hose Tibursio Borda” u argentinskoj prestonici. Reč je o projektu koji je osmislio psiholog Alfredo Olivera dok je još bio student. Godine 1990. počeo je da radi kao volonter u toj istoj bolnici nakon što je video video u vezi sa tom ustanovom koji ga je pogodio, pa mu je palo na pamet da bi mogao da se napravi radio kanal za te pacijente, pošto su bili isključeni od spoljnjeg sveta, da im takav program posluži kao terapija, da povrate upotrebu jezika, čiji se gubitak povezuje sa psihozom i takođe veoma važno, da se ispravi utisak o tome da su pacijenti psihijatrijskih ustanova preteći i da se promoviše razumevanje problema demencije, koristeći to „kao instrument koji dozvoljava da se prenese glas ljudi iz sanitorijuma ostatku zajednice”, prema njegovim vlastitim rečima.

Jedan prijatelj mu je ustupio prostor na komunalnom radiju SOS u San Andresu, Kolumna pacijenata bolnice Borda i u početku su jednom nedeljno pokrivali pitanja mentalnog zdravlja, ali kasnije su emitovali snimke pacijenata kako izražavaju svoje mišljenje o različitim temama, što je proizvelo dovoljno interesa da prime pozive sa pitanjima za njih, na koja su odgovarali u sledećoj emisiji.

Ova zamisao, međutim, doživljava pravo uzletanje kada je jutarnji program veteranskog novinara Lalo Mira na Radiju Rok i Pop (Radio Rock y Pop) koji je imao najveću slušanost, počeo da emituje njihove snimke, već pod nazivom La Colifata. I kasnije, takođe doktor, Nelson Kastro učinio je isto u svom jutarnjem program na Radiju Svet (Radio el Mundo). Zahvaljujući ovoj ogromnoj difuziji, uspeli su da im jedna komunalna radio stanica donira jednu veoma jednostavnu antenu i konačno su počeli da se obraćaju Buenos Ajresu sa svoje vlastite stanice, na frekvenciji 100.3 MHz i sada, isto tako preko interneta. Zapravo, naziv La Colifata je nastao jer je jedan od pacijenata prešao čitavu bolnicu pitajući ostale kako bi nazvali svoju radio emisiju, neko ga je predložio i slušaoci SOS-a su glasali za to ime, ali onda su ga zadržali samo za njihovu sekciju.

U različitim emisijama radija La Colifata, pacijenti izražavaju svoja mišljenja i osećanja, razmišljaju o svetu, čitaju svoje pesme, pevaju, daju savete po svom nahođenju, sve to u jednoj zadivljujućoj dinamici. Mnoge od njih je porodica napustila ili su već otpušteni iz bolnice, ali nemaju kuda da idu, pa ostaju u Bordi. Svake godine, više od 600 pacijenata se daje reč u programu. Neki od njih poznati su pod imenima Miki, Eber Beltran, Silvina de la Moneda, Eduardo Kodina i doktor Valje. Ali najprepoznatljivije lice i glas grupe jeste Ugo Lopes i sigurno ga se mnogi od vas sećaju sa reklame za izotonično piće Aquarius koja se emitovala na TV-u 2008, kroz koju se provlači sama priča o radiju La Colifata , čije je značenje, prema Lopesu, „ludak koji želi da svi budu srećni”. I vera u koju od avgusta 1991. ulažu istinski trud.

Uticaj Radia La Colifata

Ne služi samo reklama za Aquarius, pripadnik korporaciji Coca-Cola Company, kao primer toga dokle je dosegla ova radio emisija. Kantautor Manu Ćao, Francuz španskog porekla, snimio je disk sa njima i odveo ih na nekoliko njegovih koncerata nakon što je učestvovao na saundtreku za dokumentarac LT22 Radio La Colifata, koji je Karlos Larondo snimio 2007. i koji se u osnovi bazira na svedočenjima pacijenata iz Borde. Ali nije jedini: sam Alfredo Olivera i njegov brat Huan snimili su srednjometražni dokumentarac naslovljen Manu Chao: Un día en La Colifata (Manu Ćao: jedan dan u La Kolifati). Takođe, čuveni režiser Fransis Ford Kopola ih je posetio u Bordi, a na kraju su glumili kao statisti u njegovom filmu Teatro iz 2009, godine kada su takođe učestvovali na kompilaciji, Radio La Colifata presenta a El Canto del Loco; kao i sledeće godine u videoklipu njihovog zemljaka Havijera Kalamara, za pesmu El Cacike Marihuano.

Godine 2007. kao svojevremeno Les Luthiers*, dobili su počasno odlikovanje na nagradama Konex koje prepoznaju uzornu ulogu argentinskih ličnosti i institucija. A što se terapije tiče, Olivera je objasnio u jednom intervjuu da „kroz reč, kroz susret sa drugim, ponovo se uspostavlja osećanje sopstvenog postojanja. La Colifata obezbeđuje simboličke resurse, pomaže da se ponovo izgradi društvena spona i prati procese izgradnje mreža društvene podrške. Od prvog trenutka, kroz susret pacijenata sa slušaocima, došlo je do, ne samo umanjenja predrasuda, problematične stigme koju ludilo proizvodi, već su takođe, zahvaljujući odgovoru društva, počeli da se oporavljaju. ”

Ali najbolje od svega je što u nekoliko zemalja sveta su nastale sestrinske terapeutske radio emisije La Kolifate: koliko ja znam, ima ih tri u Francuskoj, dve u Španiji i jedna u Brazilu, Argentini, Čileu, Kosta Riki, Urugvaju, Venecueli, Italiji i Švedskoj. I kroz sve te programe, osobe sa različitim tipovima i stepenima demencije prate terapiju pokušaja komunicaranja sa nama, potpuno razumnim. Tako da bi bilo skroz super da im izdamo potvrdu o prijemu.

Les Luthiers – argentinski komični sastav veoma popularan kod kuće kao i u drugim zemljama hispanskog govornog područja, koji se služi muzikom kao glavnim elementom u svojim nastupim.

***

Razumeš španski? Pročitaj tekst u originalu: http://ow.ly/YSO830aAfoo
Autor teksta: Sesar Norageda

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s