Tačka iščezavanja

Rano je jutro kada pišem ove reči, tama je gusta napolju, a na nebu, koje je hladno i vedro, zvezde su zapanjujuće blistave. Sve je tiho. Sada spava čak i jato vrana, koje svake večeri uz buku i vrevu prekriva dva ogromna drveta u blizini.  Nalazim se u jugoistočnom delu Švedske, udaljenom nekoliko kilometara od mora, u malom selu sa svih strana okruženom prostranim poljima, koja trenutno obrađuje i priprema za zimu mala grupa traktora.

Prostorno gledano, Berlin uopšte nije daleko, samo treba putovati trajektom od Istada do Poljske, zatim voziti tri sata, nakon čega se stiže u sred glavnog grada Nemačke. Međutim, u mislima, kada se razmatra iz ovog položaja, Berlin deluje gotovo kao neki drugi svet, paralelna stvarnost, koja možda najviše nalikuje snu ili priviđenju.

Pri sjaju stone lampe, malom ostrvu svetla u tami u kojoj sedim, zapravo, ne postoji razlika između ideje o Berlinu koju imam sada i toga kako se razmišljalo o tom gradu na početku prošlog veka, grada o kome je Valter Benjamin pisao u svojim memoarima i koga u tom trenutku nije zadesio ni Prvi ni Drugi svetski rat. U tom pogledu nije ni na koji način drugačiji od desetkovanog Berlina poslednjih dana Trećeg rajha, niti od Berlina tokom Hladnog rata, koji je bio podeljen zidom. Dok sedim ovde za stolom, za mene sve ovo ne predstavlja ništa drugo do niza predstava u umu, zamisli, imaginacije.

Najistaknutija odlika našeg doba koja ga odvaja od onih koji prethode, možda je ta da je tako veliki broj fotografija sveta, ne samo sveta iz prošlosti, ali takođe možda čak i naročito sadašnjeg sveta, onog čiji smo deo. Bilo koji događaj, bilo gde na planeti – zemljotres, pad aviona, teroristički čin, biće nam dostupan samo nekoliko trenutaka kasnije, na slikama sa mesta dešavanja, koje vidimo i razmatramo u našoj svakodnevici, zaglavljeni u saobraćajnim gužvama, dok kuvamo kafu, provodimo vreme u kupatilu, peremo odeću, spremamo obroke, postavljamo sto. Obično razdvajamo ove nivoe stvarnosti, bar ja tako činim. Čak su i  najveće nesreće nešto što samo primetim, uz različite stepene jeze, kao da je spoljašnji svet film, pozorišni komad, performans koji me dotiče samo na najpovršniji način. Istovremeno, na još dubljem nivou, takve slike pružaju oslobođenje jer mi daju slobodu da nikada ne moram da budem u potpunosti prisutan u stvarnom okruženju, u rutinskom stanju dosade, kojim mi se stalno preti jer mi se pažnja neprestano usmerava na nešto drugo, ono što se odvija baš sada: događaj, dešavanje, vest.

Ali onda, ponekad, doduše veoma retko, desi se da se ta dva nivoa stvarnosti spoje i postanu jedno. To se poslednji put desilo ove jeseni. Nakon što su vesti mesecima  prikazivale priliv izbeglica koje prelaze Mediteran, potonule čamce, davljenike, što je za mene predstavljalo neprekidan žamor u pozadini, ne mnogo drugačiji od neprestanih izveštavanja o auto-bombama u Iraku ili pucnjavama u školama u Americi, iznenada sam ugledao fotografiju dečaka starog ne više od tri godine, u ležećem položaju na nekoj plaži i licem u pesku. Bio je mrtav i iznenada sam shvatio šta smrt znači. Odjednom sam spoznao da ljudi koji dolaze preko mora nisu ljudi u množini, već pojedinci. Ovo sam shvatio jer i ja imam decu. U njegovoj smrti video sam njihovu smrt. Stoga je ta slika probila sve moje odbrane, prodrla kroz žamor i prikazala mi se takva kakva jeste: slika stvarnosti. Dečak je stvaran, njegova smrt je stvarna smrt. Užas izazvan tim prizorom i razmišljanje o njemu neko vreme je transformisalo sve druge slike: i one su takođe napustile film, pozorišni komad, performans i postale su deo stvarnosti.

Ovo spominjem, ne da bih ušao u debatu koja je trenutno u toku u Evropi o tome kako da se najbolje izađe na kraj sa izbegličkom krizom i kako da se problemi imigracije najuspešnije reše, već pre da bih ukazao na mehanizam u našem društvu koji ljude pretvara u masu, koliko je to uobičajeno i usko povezano sa medijima koji sami stvaraju distancu. Njihove narativne strukture izjednačavaju svako dešavanje, svaki događaj predstavljaju kao identičan, razlažući ono što je posebno, pojedinačno, jedinstveno i time nas lažu, odnosno drugačije rečeno, pretvaraju našu stvarnost u fikciju. Ovo je mehanizam koji jedva razaznajemo jer su slike uvek, na jednom nivou, slike stvarnosti i postaju jasne samo u onim retkim trenucima kada distanca nestane, kao u slučaju mrtvog dečaka na plaži.

Tada nas stvarnost zaprepasti.
Da li ljudi umiru?

Iako je ovaj uvid možda banalan, njegove posledice nisu. U našoj humanosti postoji tačka iščezavanja. Postajemo njen deo i onda je napuštamo; to je neki vid oblasti u kojoj smenjujemo perspektive jedni sa drugima, od određene ka neodređenoj i obratno. Ova tačka iščezavanja povezana je sa  uspostavljanjem distance i neizbežna je. Bilo koji čovek, bezličan i lišen konteksta, čovek mase, živi život u skladu sa shemama koje ga obavezuju i predmet je statistike. U proseku isti broj ljudi pogine u saobraćajnim nesrećama svake godine, utopi se u moru, jezeru ili reci svakog leta, prolazi kroz barijere podzemnih železnica svakog januarskog jutra, iako tu konkretnu saobraćajnu nesreću, utapanje, vožnju metroom odlučuje niz ličnih, pojedinačnih odluka. Ako jednog jutra pogledate preko grada-satelita iz svog stana na sedamnaestom spratu to i vidite: način na koji svi ti ljudi, te tamne male figure nalik mravima koje prate iste putanje u skladu sa ritmom, nad kojim niko od njih nema kontrolu. Najpre talas onih koji su krenuli na posao, zatim nešto razuđeniji šablon onih koji ostaju u blizini tokom dana, starijih, onih sa dečjim kolicima, onih koji su bolesni, a zatim novi talas ljudi koji se vraćaju nakon završetka radnog dana. Ova kretanja lako može simulirati računar uz nekoliko varijabli, jer bez obzira na to o čemu razmišljamo dok prelazimo zaleđene vode na putu do našeg doma, bez obzira koliko nam se krajnje originalnim čine naše misli kada pognemo glavu i gledamo dole u izgažen sneg, u isti mah smo u potpunosti predvidljivi, uvek deo nekog većeg kretanja, poput ptice u ogromnom jatu, koja iznenada menja pravac u skladu sa ostalima i u tom trenutku one nalikuju velikoj ruci koja maše.

Ali ovakav pogled na stvari, kada ljude posmatramo kao deo mase pre nego kao jedinstvene pojedince, takođe može biti strategija kojom se treniraju vojnici da bi bili sposobni da počine ubistvo i preduslov je za sve masakre, kakav je na primer bio onaj u Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata, kada su Jevreji lišavani identiteta, najpre na nacionalnom, a zatim na individualnom nivou, kada su brojevi zamenjivali njihova imena, a svaki pojedinac guran u bezimenu, bezličnu masu ne bi li bio zaklan poput ovce ili stoke, umrtvljen gasom ili bačen u plamen poput stvorenja bez identiteta. Naravno, isto važi i za stanovnike Drezdena ili Hirošime, smaknutih sa lica zemlje bombama bačenim sa neba, koji su predstavljali samo male tačke za svoje dželate, puke figure u proračunima koji su tada kalkulisani.

U našoj humanosti prisutna je tačka iščezavanja, trenutak u kome druga osoba prelazi iz određene u neodređenu. Ova tačka je takođe lokacija za suprotno usmerenje, kada neko drugi, bilo ko, postaje konkretan i ako postoji etika romana, onda se ona nalazi ovde, u oblasti koja se prostire između pojedinca i svih, ovde ona stupa na snagu i formira se. Čim čitalac otvori roman i krene da čita, distanca između njega i pisca nestaje. Drugi koji se u ovom procesu javlja, čini to u čitaočevoj imaginaciji, i pripaja se u celosti njegovom ili njenom umu. Ovo uspostavljanje blizine sa drugim jastvom karakteristično je za roman. A način na koji se spoljašnje umetničko delo stvara, unutar čitaoca – čitaočev sopstveni osećaj boje i forme, njegovo ili njeno razumevanje pejzaža i jezika, ljudi i misli, presudno je za uspeh romana i posebno svojstveno ovoj formi. Roman je začuđujuće intiman žanr: u srži, uvek je stvar dva pojedinca, pisca i čitaoca, čiji se prvi susret odvija kada pisac piše, jer prilikom pisanja, u samom tom činu, uvek se obraća nekome, što se rešava ubacivanjem čitaoca. Taj neko se može uključiti u svakom trenutku, čak stotinama godina nakon čina pisanja, na primer, način na koji možemo čitati roman napisan u Španiji sedamnaestog veka, Rusiji osamnaestog veka ili Nemačkoj ranog dvadesetog veka, a ipak učiniti da se sopstveni glas iznova izdigne u nama, čime distanca nestaje. To jastvo nam se takođe može otkriti prilikom čitanja romana koji su od nas geografski udaljeni, iz Kine, Kenije i Kolumbije.

Zašto je ovo važno? Da li je čitanje romana samo nešto što radimo iz užitka, način da na nekoliko sati pobegnemo iz stvarnosti i time predstavlja samo još jedan deo mašinerije zabave u kojoj živimo? Zar nije važnije da stupimo u kontakt sa našim susedom, koji je uostalom stvaran, umesto sa onim koji jedino postoji u fikciji?

Razlika između stupanja u kontakt sa stvarnim komšijom i onim iz romana leži u tome što se prva opcija odvija u društvenoj sferi, u granicama njenih pravila i praktičnih ograničenja, dok se druga dešava izvan nje, u čitaočevoj najprivatnijoj, intimnoj sferi gde ne važe pravila koja upravljaju našom društvenom interakcijom i ne postoje praktična ograničenja. Samo ovde, u ovom susretu, možemo da vidimo pojam društvenog i da sagledamo šta on tačno predstavlja. I samo ovde, u ovom susretu, možemo da vidimo kakvo je ljudsko biće izvan tog koncepta, samo sa sebe i pod sopstvenim uslovima. Ovaj prostor, tj. prostor romana je poseban, pojedinačan i jedinstven, drugim rečima predstavlja potpunu suprotnost medijima, koji teže univerzalnom i opštem. Kada je nemačka filozofkinja Hana Arent u delu Život duha napisala: “Klišei, reči koje neko često upotrebljava, poštovanje konvencionalnih, standardizovanih kodova izražavanja i ponašanja, poseduju društveno prihvaćenu funkciju da nas zaštite od stvarnosti”, govorila je o Adolfu Ajhmanu, ali ta rečenica se može primeniti na mnoge osim tog jednog slučaja i za druga vremena od tog kome je on pripadao. Jer, potreba da se zaštitimo od stvarnosti je stalna, a distanca uspostavljena standardizovanim jezikom i standardizovanom formom nešto je ka čemu sve zajednice teže, čak i ako možda nisu svesne toga.

Vrednost posebnog i pojedinačnog je nešto što sam naučio od Valtera Benjamina, između ostalih, čija sam dela čitao dok sam studirao književnost u Bergenu devedesetih godina dvadesetog veka. Od Benjamina sam takođe naučio kako je i najmanji fragment društva uvek izraz kulture tog društva, njenih snova i zamisli koje ima, i na taj način sam shvatio da isto važi i za ljude. Valter Benjamin je preminuo u izgnanstvu u Španiji 1940. godine. Režim od koga je pobegao, nacistički, vodio je Adolf Hitler. Time što čitamo Valtera Benjamina danas, otelovljujemo onoga kome se nekada obraćao, i time što danas mislimo o svetu to što je nekada on, Benjamin se pojavljuje kao poseban, pojedinačan, jedinstven pojedinac kakav je i bio: drugim rečima, kao ljudsko biće. Takođe, imamo sliku i o tom čoveku od čijeg režima je pobegao, Adolfu Hitleru, i to je slika koju sagledavamo sa velike udaljenosti jer osećamo nagon da se zaštitimo od onoga što on predstavlja. Ako dozvolimo toj distanci da nestane, to što bismo videli ne bi više bila slika samog zla, već dete koje je odraslo u Austriji uz nasilnog, autoritativnog oca i majku koju je voleo. Videli bismo šesnaestogodišnjeg dečaka tako stidljivog da nije imao hrabrosti da se obrati devojčici koju je voleo, jedino sposobnog da svoja osećanja iskaže time što joj je poslao nepotpisanu poruku. Videli bismo čoveka koji se udaljio od svih iz svoje okoline da bi preživeo. Čoveka koji je voleo torte i šećer toliko da ga je stavljao čak i u najskuplja bela vina. Čoveka sa darom da imitira druge i koji je bio naročito dobar u oponašanju akcenta Geringove supruge Šveđanke. Videli bismo čoveka koji je bio u stanju da iznenađujuće vešto sazna popularne struje misli i izjasni se povodom njih skoro pa savršenim tonom. Takođe bismo videli sitničavog, zlobnog čoveka, čoveka koji je smatrao da mu je načinjena nepravda, jednu nepodnošljivo arogantnu osobu koja je uvek verovala da zna bolje. I videli bismo čoveka koji je mrzeo Jevreje više od svega. Mržnja koja se ne može objasniti, odjednom je bila prisutna u njegovom životu , grozna i neprihvatljiva. Ako bismo to uradili, videli bismo ljudsko biće. Štaviše, ovo ljudsko biće bi se pridružilo svim ostalim ljudima oko njega, nije samo Hitler imao nasilnog autoritativnog oca, nije samo on voleo svoju majku. Nisu samo njega privlačile umetnost i muzika. Nije samo on gledao kako mu prijatelji umiru u rovovima, bio svedok gomile leševa, svuda i svakoga dana, onoliko dugo koliko je taj rat opstajao. Hitler je bio deo generacije i kulture koje su delile isto osnovno iskustvo i koje su sačinile društvo koje je palo u varvarizam. Valter Benjamin je bio deo tog društva, kao i Hana Arent i Pol Selan. Pisali su na istom jeziku, ali ih je taj jezik i vređao, mi koje je postojalo u jeziku, za njih je najpre postalo oni, a zatim to. O ovom prelasku se govori u pesmi Engführung  Pola Selana. Napisana je posle rata, jezikom kasapina, i sadrži sve o čemu sam pokušao da govorim u ovom članku, toliko zalazi u posebno da su čak i veze između reči skoro u potpunosti prekinute i rasute širom teksta poput oblutaka, na samoj granici između jezika i sveta jer su kohezivne spone, koje je jezik do tog trenutka održavao i garantovao, iznenada prestale da se primenjuju, uništene su – krv je uništena, tlo je uništeno, domovina je uništena – a istovremeno se svako od nas šezdeset godina kasnije kao čitalac ubacuje u jednačinu kao onaj kome se pesma obraća, samim čitanjem postaje deo novog početka, novog stanja stvari, tako što prepoznaje i razume od čega zavisi takvo stanje.

Pisci koje sam spomenuo – Valter Benjamin, Hana Arent, Pol Selan, čine samo najmanji deo mog kanona na nemačkom jeziku, koji broji još mnogo, mnogo pisaca, od Helderlina do Getea, od Tomasa Mana do Džudit Herman, od Petera Handkea i Tomasa Bernharda do Kristijana Krahta i Durs Grinbajn, lista je predugačka da bih se njome bavio ovde. Svima njima je zajedničko posebno, pojedinačno i jedinstveno, koji su svi deo iste borbe da ostavimo otvorenim put pristupa svetu, tako da naša barikada pred njim može pasti, i njegov individualni karakter, njegovo ovde i sada, njegovo ti i ja, može istupiti i postati najvažnije.

***

Link do portala: http://www.newyorker.com/books/page-turner/vanishing-point
Autor teksta: Karl Uve Knausgor

Prevela sa engleskog: Sanja Gligorić

Anuncios

2 comentarios en “Tačka iščezavanja

Responder

Introduce tus datos o haz clic en un icono para iniciar sesión:

Logo de WordPress.com

Estás comentando usando tu cuenta de WordPress.com. Cerrar sesión / Cambiar )

Imagen de Twitter

Estás comentando usando tu cuenta de Twitter. Cerrar sesión / Cambiar )

Foto de Facebook

Estás comentando usando tu cuenta de Facebook. Cerrar sesión / Cambiar )

Google+ photo

Estás comentando usando tu cuenta de Google+. Cerrar sesión / Cambiar )

Conectando a %s