Šta to najbolji obrazovni sistemi rade kako treba: primeri Finske i Južne Koreje

U Južnoj Koreji i Finskoj nije poenta u nalaženju „prave” škole.

Pre pedeset godina i Južna Koreja i Finska imale su užasne obrazovne sisteme. Finskoj je pretilo da postane ekonomsko pastorče Evrope. Južna Koreja je bila razorena građanskim ratom. Ipak, u poslednjih pedeset godina, kako Južna Koreja, tako i Finska preokrenule su svoje školstvo — i sada su obe zemlje međunarodno hvaljene za svoje značajne rezultate u obrazovanju.

Šta druge države mogu da nauče iz ova dva uspešna, ali dijametralno oprečna obrazovna modela? Evo, ukratko, šta Južna Koreja i Finska rade kako treba.

Korejski model: Istrajnost i rad, rad i samo rad.

U nekim delovima Azije polaganje ispita je već milenijumima jedini način penjanja uz društveno-ekonomsku lestvicu i pronalaženja sigurnog posla — pri čemu je profesor zamena za cara, kaže Mark Taker, predsednik i glavni direktor Nacionalnog Centra za Obrazovanje i Ekonomiju. Ti ispiti zahtevali su temeljno vladanje znanjem, a njihovo polaganje bio je mukotrpan obred inicijacije. Danas mnogi u Konfučijevim zemljama i dalje poštuju taj vid obrazovnog uspeha zasnovan na kulturi polaganja ispita.

Među tim zemljama, Južna Koreja se izdvaja kao najekstremnija i verovatno najuspešnija. Korejci su ostvarili neverovatan poduhvat: država je stoprocentno pismena i vodeća je u međunarodnim uporednim testovima postignuća, uključujući i testove kritičkog mišljenja i analize. Ali, taj uspeh se plaća: studenti su pod ogromnim, nemilosrdnim pritiskom. Talenat se ne uzima u obzir – jer ta kultura iznad svega veruje u naporan rad i istrajnost, nema izgovora za neuspeh. Deca uče cele godine, i u školi i sa tutorima. Ako dovoljno učite, bićete dovoljno pametni.

„Korejci u osnovi veruju da zarad sjajne budućnosti mora da se prođe kroz taj vrlo težak period”, kaže Andreas Šlajher, direktor za obrazovanje i veštine u instituciji  PISA i specijalni savetnik za politike obrazovanja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). ,,To je pitanje kratkoročne nesreće i dugoročne sreće. ” Ne vrše samo roditelji pritisak na decu. Kako ova kultura tradicionalno ceni konformizam i red, pritisak drugih učenika takođe povećava očekivanja u obrazovanju.

Ovakav stav zajednice ispoljava se već tokom predškolskog obrazovanja, kaže Džo Tobin, profesor pedagogije za predškolski uzrast na Univerzitetu u Džordžiji, specijalizovan za uporedno međunarodno istraživanje. U Koreji, kao i u drugim azijskim zemljama, broj učenika u razredu je veoma velik — što je veoma nepoželjno roditelju iz, recimo, Amerike. Ali u Koreji, cilj je da učitelj vodi odeljenje kao zajednicu i da razvija odnose među vršnjacima. U američkom predškolskom sistemu, učitelji se usredsređuju na razvijanje individualnih odnosa sa studentima i redovno intervenišu u odnosima među vršnjacima.

„Mislim da je jasno da postoje bolji i gori načini da se naša deca obrazuju”, kaže Amanda Ripli, autorka knjige Najpametnija deca na svetu: i kako su postala takva. „Ujedno, ako bih za svoje dete birala između prosečnog američkog obrazovanja i prosečnog korejskog obrazovanja, odabrala bih, preko volje, korejski model. Neosporno je da u modernom svetu dete mora da zna kako da uči, kako da naporno radi i kako da istraje nakon neuspeha. Korejski model tome podučava.”

Finski model: vannastavni izbor, unutrašnja motivacija.

S druge strane, učenici u Finskoj uče o dobrobitima kako nepopustljivosti, tako i fleksibilnosti. Finski model je, kažu podučavaoci, utopija.

U Finskoj, škola je središte zajednice, primećuje Šlajher. Škola ne obezbeđuje samo obrazovne već i društvene usluge. Svrha obrazovanja je izgradnja identiteta.

Finska kultura vrednuje unutrašnju motivaciju i pohod na lični interes. Školski dan je relativno kratak i bogat je vannastavnim aktivnostima koje škola finansira, jer je u finskoj kulturi veruju da se učenje važno za razvoj deteta odvija i izvan učionice. (Izuzetak? Fizičko vaspitanje, koje sponzorišu gradovi, ne škole). Trećina predmeta u srednjoj školi su izborni, a učenici biraju čak i maturske ispite koje žele da polažu. To je kultura koja ne pati mnogo od stresa i vrednuje široku raznolikost u učenju.

Međutim, to joj ne oduzima na akademskoj strogosti, koja je proizvod istorije ove države zatočene između velikih evropskih sila, kaže Pasi Salberg, finska edukatorka i autorka knjige: Finske lekcije: šta svet može da nauči o obrazovnoj promeni u Finskoj.

„Ključ za to je obrazovanje. Finci zapravo ne postoje izvan Finske”, kaže Salberg. „Zahvaljujući tome, ljudi ozbiljnije shvataju obrazovanje. Na primer, niko ne govori ovim našim smešnim jezikom. Finska je bilingvalna zemlja i svaki student uči i finski i švedski. Svaki Finac koji želi da bude uspešan mora da savlada najmanje jedan strani jezik, često engleski, ali takođe se uče nemački, francuski, ruski i mnogi drugi jezici. Čak i najmlađa deca razumeju da niko drugi ne priča finski i da treba da uče jezike ako žele da urade bilo šta drugo u životu”.

Finci dele jednu osobinu sa Južnokorejcima: duboko poštovanje prema učiteljima i njihovim akademskim postignućima. U Finskoj, samo jedan od deset prijavljenih na programe podučavanja bude primljen. Nakon masovnog zatvaranja osamdeset posto koledža za učitelje u sedamdesetim godinama, preostali su samo programi obuke sa najboljih univerziteta, što je podiglo status predavača u zemlji.

Učitelji u Finskoj podučavaju 600 sati po godini, dok ostatak vremena ulažu u profesionalni razvoj, susrećući se sa kolegama, studentima i porodicama. U SAD-u učitelji provode 1100 sati godišnje u učionici, sa malo vremena za saradnju, povratnu informaciju ili profesionalni razvoj.

Kako Amerikanci mogu da promene kulturu obrazovanja

Kao TED govornik, Ser Ken Robinson je u svom govoru iz 2013. (Kako se izbaviti iz doline smrti obrazovanja) primetio da, kad je reč o trenutnim jadima američkog obrazovanja „kriza učenika koji odustaju od škole” samo je vrh ledenog brega. Ne računaju se sva ona deca koja idu u školu, ali nisu angažovana, ne uživaju u školi, ne dobijaju nikakvu pravu dobrobit od nje. ” Ali, ne mora da bude tako.

Amanda Ripli primećuje da je „kultura nešto što se menja. Podložnija je promenama nego što mislimo. Kultura je kao neki etar sa raznim elementima u kovitlacu, među kojima su neki aktivirani, a drugi prikriveni. U zavisnosti od ekonomskog imperativa, ili promene u vođstvu zemlje, ili slučajnosti istorije, ti elementi se aktiviraju”. Dobra vest je da „mi Amerikanci imamo mnogo toga u našoj kulturi što bi podržalo veoma jak obrazovni sistem, kao što je vekovima stara retorika o ravnopravnosti i jaka i legitimna meritokratija”, kaže Ripli.

Jedan od razloga zbog kojih nismo mnogo akademski napredovali u proteklih pedeset godina jeste što nije bilo ekonomski neophodno da deca u Americi savladaju veštine rešavanja problema ili kritičkog mišljenja kako bi preživela. Međutim, to više nije istina. „U kulturama se s vremena na vreme dešava usporavanje, ne bi li bile u toku sa ekonomskom stvarnošću i upravo sada mi se nalazimo u tom periodu usporavanja”, kaže Ripli. „Zato naša deca ne odrastaju sa tim vidom veština ili istrajnosti kako bi bili uspešni u globalnoj ekonomiji.”

Mi smo zatočenici slika i iskustava obrazovanja koje smo nekad imali”, kaže Toni Vagner, stručnjak u Harvardovom inovativnom centru i autor The Global Achievement Gap. „Želimo škole za svoju decu koja su ogledala našeg ličnog iskustva, ili onoga što smo mislili da želimo. Time ozbiljno ograničavamo sposobnost da kreativno razmišljamo o drugačijem obliku vaspitanja. Međutim, nema šanse da ćemo podešavanjem te montažne trake ići u korak sa dvadeset prvim vekom. Treba nam ogroman remont”.

Zaista. Danas, američka kultura donošenja odluka stavlja teret na roditelje da nađu „pravu” školu za svoju decu, pre nego što će poverovati da su sve škole sposobne da pripreme decu za odraslo doba. Naša opterećenost talentom stavlja teret na učenike da budu „pametni”, pre nego na sposobnost odraslih da ih poduče. Naš zastareli sistem finansiranja škola čini da novčani iznos koji će svaki učenik platiti određen nazivom institucije, a ne stvarnom vrednošću.

Ali kako će američka kultura obrazovanja izgledati sutra? U najuspešnijim kulturama obrazovanja u svetu, sistem je taj koji je odgovoran za uspeh učenika, kaže Šlajher — ne samo roditelj, ne samo učenik, ne samo nastavnik. Kultura stvara sistem. Nadamo se da će Amerikanci pronaći istrajnost i volju da promene vlastitu kulturu — jedan po jedan roditelj, učenik i nastavnik.

***

Link do portala: http://ideas.ted.com/what-the-best-education-systems-are-doing-right/
Autorka teksta: Ejmi S. Čoj

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s