Četiri priče o četiri heroine Ruske revolucije

Aleksandra Kolontai, Nadežda Krupskaja, Inesa Arman i Ema Goldman su četiri priradnice Ženske vojske. Bez njihovog učešća u Oktorbarskoj revoluciji 1917. godine, „crveni“ ne bi obezbedili pobedu

„Ko su žene koje su učestvovale u velikoj Oktobarskoj revoluciji?“, pitala se Aleksandra Kolontai u članku objavljenom 1927. godine u časopisu Zhensky zhurnal (Ženski magazin). „Desetine, stotine hiljada anonimnih heroina, koje su pod crvenom zastavom i uz sovjetski slogan marširale rame uz rame sa radnicima i seljacima, ostavljajući za sobom carsku teokratiju i krećući se ka novoj budućnosti“.
U svom članku, Kolontai spominje neka od imena tih žena, kao što su urednica časopisa Rabotnitsa, Klaudija Nikolajeva (1893-1944), zatim komesarka za finansije Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike (RSFSR) Barbara Jakovleva; novinarka i suosnivačica časopisa Pravda, Konkordija Samoilova (1876-1921) i sekretarica unutrašnjih poslova Sovjetske socijalističke republike Ukrajine, Jevgenija Boš (1879-1925).

Međutim, Kolontai se takođe osvrće na nepravdu koja je učinjena jer su mnoga druga imena zaboravljena. „Nemoguće je nabrojati sve žene, koliko njih će ostati anonimno?“ Heroine Oktobarske revolucije su činile jednu vojsku, i, mada su njihova imena možda otišla u zaborav, njihova požrtvovanost živi putem pobede u toj revoluciji, kao i u svim uspesima i postignućima koje sada uživaju žene u Sovjetskom savezu“, napisala je Kolontai pre zaključka da je „jasna i neoboriva činjenica da bi, bez učešća žena, Oktobarska revolucija bila neuspešna“.

Aleksandra Kolontai (1872-1952)

kolontai

Poreklom iz dobrostojeće porodice – otac joj je bio vojni general – Aleksandra Kolontai je od detinjstva osetila na sopstvenoj koži teret društvenih normi i diskriminacije žena, kada je njenim roditeljima bilo zabranjeno da sklope brak, koji je za oboje bio drugi po redu. Njena majka se protivila tome da Aleksandra nastavi školovanje, kao i njenom prvom braku sa Vladimirom Kolontaijem, studentom inženjerstva, zbog njegovog skromnog porekla. Kada je Aleksandra odlučila da će raditi kao profesorka, njena majka se i tome žestoko protivila.

U mladosti se upoznala sa socijalističkom književnosti i počela je tajno da kontaktira sa radničkim pokretom. Sa 27 godina se pridružila Ruskoj socijademokratskoj radničkoj pratiji. Nakon neuspeha Revolucije iz 1905. godine, otišla je u izgnanstvo u Nemačku (gde je upoznala Rosu Luksemburg i Karla Libnehta), zatim Dansku, Švedsku – gde je bila u zatvoru – i Norvešku. Godine 1915. se priključila Boljševicima. Nakon Oktobarske revolucije postavljena je za narodnu komesarku socijalne zaštite (1917-1918) i zajedno sa Inesom Arman Ženotdel, osnovala je u stranci odeljenje za žene u Sekreterijatu centralnog komiteta, sa ciljem poboljšanja uslova života žena u RSFSR. Inesa Arman je štampala časopis Kommunistka (od 1920. do 1930. godine, odnosno do kraja rada odeljenja), koji je bio namenjen vojnim članovima partije. Takođe je započela sa izdavanjem časopisa Krestyanka (1922), koji je bio namenjen ženama sa sela (uz neke izmene, ovaj časopis se izdavao sve do 2015. godine).

Aleksandra Kolontai je postala kritičar u Komunističkoj partiji, gde je organizovala unutrašnju levičarsku Radničku opoziciju. Nakon raspada Radničke opozicije, Kolontai je svoju ulogu uticajne zagovornice ženskih prava obavljala zajedno za diplomatskim zaduženjima. Bila je ambasadorka SSSR-a u Norveškoj (1924-1926), Meksiku (1926-1927), ponovo u Norveškoj (1927-1930) i Švedskoj (1930-1944). Godine 1926. napisala je memoare pod naslovom Autobiografija seksualno emancipovane žene komunistkinje.

Kao ambasadorka u Švedskoj, Kolontai je predala Žoanu Garsiji Oliveru dva pasoša kako bi mogao da putuje do SSSR-a, i odatle u izgnanstvo u Meksiko. „Na dnu stepeništa, čekala me je jedna gospođa izuzetnog držanja i sede kose. To je bila Kolontai“, seća se katalonski anarhosindikalista u svojoj autobiografiji Eho koraka. „Bila je pametna i kulturna žena. Nije se ni u kom pogledu osvrnula na moje anarhističke afilijacije. Samo mi je rekla da joj je bilo veoma drago da pozdravi člana Vlade Španske republike i velikog revolucionara, odnosno mene, […] kada sam zatražio njenu pomoć, ophodili su se sa mnom ne kao sa bivšim ministrom Španske republike, već kao sa trenutnim. Zaključio sam da sam ostao dužnik tim ljudima. […] Usluga za uslugu. Ukoliko bi SSSR ušla u rat, ja bih je branio“.

Nadežda Krupskaja (1869-1939)

krupskaja

O njoj je Lav Trocki rekao da je bila „jedna od najtragičnijih figura u revolucionarnoj istoriji“, što je veoma važno, i valja napomenuti, jer je istorija obično predstavlja samo kao Lenjinovu ženu koja mu je pružala moralnu podršku u teškim vremenima. Bila je ćerka iz ugledne, ali propale porodice poljskog porekla, i prema kasnije prikupljenim podacima vidi se da je već u svojoj mladosti bila veoma privržena i odlučna. Čitajući Tolstoja sa njegovim filozofskim anarhizmom i naglaskom na obrazovanju i jednostavnom životu, počela je da se zanima za pedagogiju, i na taj način je dospela do socijalističkih krugova. U jednom od njih, susrela se sa Lenjinom 1894. godine. Stupila je u brak sa njim u izgnanstvu u Sibiru, 1896. godine, nakon čega su vodili diskretan bračni život, o kojem se gotovo ništa nije znalo.

Od 1903. godine Krupskaja je obavljala razne poslove za boljševičku frakciju, od kojih se ističu organizacija Uredničkog saveta časopisa Iskra i Centralnog komiteta RSDRP (Ruske Socijaldemokratske radničke partije). Nakon Oktobarske revolucije imenovana je za zamenicu ministra Narodnog komesarijata za obrazovanje (Narkompros), gde je radila do smrti. Veza između Krupskaje i Staljina se pogoršala kada je Lenjin hospitalizovan zbog pogoršanog zdravstvenog stanja i kada su mu lekari zabranili da prima bilo kakve informacije vezane za politiku koje mu je Krupskaja prenosila.

Nakon Lenjinove smrti, uz povećanje napetosti zbog kontrole Komunističke partije, Krupskaja je napala Staljina i Buharina na XIV Kongresu partije, koji su uzvratili javnim kritikama. U maju 1927. godine napisala je pismo za dnevne novine Pravda gde je objavila prestanak podrške opoziciji. Motivi za ovu odluku su bili predmet nagađanja. Od pretpostavki da je Staljin primorao na to, pa sve do ubeđenja da je partija izgubila sposobnost da utiče na aktuelne događaje, uz pretpostavku da je Staljin lukavo pronašao način da ostane na vlasti dugo godina.

Pored rada u Narkompros-u, Krupskaja je bila odlučna u stvaranju organizacija za omladinu (Komsomol) i decu (Mladi pioniri 1922, i Oktobarski mališani 1923. godine), kao i u poboljšanju obrazovnog sistema i stvaranju mreže biblioteka, ali i širenju Lenjinovih dela.

Inesa Arman (1874-1920)

armand

Poreklom Francuskinja, Inesa Arman se 1903. godine priključila RSDRP, za koju je ilegalno delila propagandni materijal. Carske službe su je 1907. godine proterale u Mezenj, na severu Rusije, ali je godinu dana kasnije uspela da pobegne u Pariz, gde se pridružila boljševicima. Godine 1911. je zahvaljujući znanju jezika postala sekretarka Komiteta za strane poslove, tela zaduženog za koordinisanje boljševičkih grupa u Zapadnoj Evropi.
Godine 1912. se vratila u Rusiju kako bi sopštila rezultate Praške konferencije, gde su se boljševici konačno odvojili od RSDRP da bi osnovali sopstvenu partiju.Arman je uhapšena i puštena na slobodu marta 1913. godine, nakon čega je otputovala do Galisije, gde je živela sa Krupskajom i Lenjinom (spekuliše se da je imala ljubavnu vezu sa Lenjinom koja je trajala do njene smrti), a radila je i kao urednica časopica Rabotnitsa. Tokom Prvog svetskog rata učestvovala je na raznim konferencijama sa ciljem zaustavljanja konflikta.

Posle abdikacije cara Nikolaja II, bila je jedna od 26 osoba koje su sa Lenjinom putovale do Petrograda u blindiranom vozu. Nakon Oktobarske revolucije, Arman je upravljala Ekonomskim savetom u Moskvi a kasnije, u Petrogradu, Ženotdelom (ženskom odredu Komunističke partije), gde je imala glavnu reč. Tokom pauze kada se u jednoj bolnici na Kavkazu oporavljala od prekomernog rada, zajedno sa ostalim pacijentima je evakuisana zbog ratne opasnosti, i tad se zarazila kolerom. Umrla je 24. septembra 1920. od posledica bolesti. Nakon državne sahrane, njen pepeo je položen u kriptu u Kremlju, u Moskvi, čime je postala prva žena u Rusiji koja je primila tu počast.

Ema Goldman (1896-1940)

goldman

Poreklom iz pravoslavne jevrejske porodice iz Litvanskog grada Kovno (danas Kaunas), koji je pripadao Ruskoj Imperiji, Ema Goldman je takođe na sopstvenoj koži osetila diskriminaciju nad ženama, kako u okviru posla prodaje korseta koji je njena porodica vodila, i za koji je i sama radila, tako i unutar porodice. U autobiografiji Živeći svoj život (1931), osvrće se na tu temu i navodi, na primer, da kada je želela da nastavi obrazovanje, njen otac je odgovorio da „sve što ćerka jednog Jevrejina treba da zna jeste kako da spremi gefilte ribu, da fino isecka testeninu i da mužu podari mnogo dece“.

Kao i u slučaju Inese Armond, roman Nikolaja Černiševskog Šta učiniti? (1863) (ovaj roman je, takođe, bio jedan od Lenjinovih omiljenih) utemeljio je njeno interesovanje za ruski nihilizam. Godine 1885. je emigrirala u Njujork, gde je obavljala više poslova. Nakon pobune u Hejmarketu u Čikagu 1886. godine, počela je da se zanima za anarhizam. Godinu dana kasnije, razvela se od prvog muža i upoznala svog budućeg partnera, Aleksandra Berkmana, takođe anarhistu rođenog u Litvaniji koji je emigrirao u SAD. Četiri godine nakon njenog hapšenja 1901., kada je optužena da je podstakla ubistvo predsednika SAD Vilijama Mekinlija, nastradalog od posledica atentata koji je počinio Leon Čolgoš, Goldmanova i Berkman su se posvetili širenju anarhizma preko propagande zbog događaja na štrajku u Houmsteadu (1892) (kada je Berkman pokušao da ubije biznismena Henrija Klarka Frika), talasa protesta takozvane „panike 1893. godine“ i objavljivanja anarhističkog časopisa Majka Zemlja (1906). U narednim godinama Ema Goldman je širom SAD držala govore o anarhizmu, pravima žena i planiranju porodice. Sve vreme je bila u konstantoj borbi sa vlastima.

Godine 1917. je, zajedno sa Berkmanom, uhapšena zbog protivljenja Prvom svetskom ratu i kampanji koju je vodila u cilju ukidanja vojnog roka. Osuđena je na zatvor na osnovu tada nedavno usvojenog Zakona o špijunaži. Međutim, prema Zakonu o imigraciji iz 1913. godine (kao i amandmanu iz 1918. posebno usmerenog na štetu anarhista) Goldmanova i Berkman su, zajedno sa još 249 anarhista, deportovani u Rusiju na brodu USAT Buford, koji je za tu priliku dobio ime „sovjetska barka“.

„U Rusiju sam došla puna nade da ću zateći preporođenu državu, sa narodom potpuno posvećenim izuzetnom, ali teškom poslu revolucionarne obnove“, napisala je u delu Moje razočaranje Rusijom (1923). Ali, kako navodi, „svakog dana, svake nedelje, svakog meseca ređale su se nove karike na kobnom lancu koji će srušiti moju cenjenu građevinu“. Razgovori sa radnicima i seljacima su obeshrabrili ovu veteranku anarhistkinju, a Kronštatski ustanak (1921) je bio kap koja je prelila čašu. Na osnovu ličnog svedočenja, dok je čitala antologiju pisama iz Francuske revolucije, autora Gustava Landauera, nemačkog anarhiste, mogla je čuti „boljševičku artiljeriju kako započinje bombardovanje pobunjenika u Kronštatu“. „Više nije bilo Ruske revolucije […] preda mnom je stajala veličanstvena Boljševička država, koja je gušila svaki konstruktivni pokušaj revolucije, potiskujući, ponižavajući i rasturajući sve. S obzirom na to da nisam bila u stanju i da sam se protivila da i sama postanem šraf u toj zlokobnoj mašineriji, kao i uz svest da ne mogu biti ni od kakve praktične pomoći Rusiji i njenom narodu, odlučila sam da napustim zemlju“.

Razočaranje koje je doživela u Rusiji nije se prenelo na njene anarhističke ciljeve. Rad na širenju i postizanju anarhizma će nastaviti do kraja života. Godine 1936, sa 67 godina, došla je u čuvenu posetu Barseloni i Aragonu, pod kontrolom anarhosindikalista koji su pripadali organizacijama CNT i FAI, a čija je bila zvanična predstavnica u Londonu.

***

Link do portala: http://www.publico.es/internacional/centenario-revolucion-rusa-cuatro-historias.html
Autor teksta: Anhel Ferero

Prevela sa španskog: Natalija Stojankić

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s