Putovanje kao terapija

Navikli smo da o putovanjima razmišljamo kao o „zabavnom” delu života; međutim, to što uživamo u njima ne znači da ona nemaju i ozbiljnije značenje za nas. Na dubljem nivou, putovanja nam pomažu da se psihološki obrazujemo. Kada im pristupimo na pravi način, ona igraju važnu ulogu u našem ličnom napretku. Ako smo zahvaljujući putovanjima uravnoteženiji i zreliji, ona ostvaruju svoj puni potencijal kao vid terapije.

Međutim, da bi putovanja imala terapeutsko dejstvo, moramo da promenimo kriterijum po kojem biramo svoje destinacije. Treba da shvatimo da nas turističke agencije pogrešno usmeravaju na izbore, jer dele svet na materijalne kategorije koje su potpuno neusklađene sa našim potrebama. Nude nam izbore kao što su „zabava na otvorenom”, „porodična avantura”, „kulturni turizam”, ili „utočište na ostrvu” – ali ne objašnjavaju šta je zapravo svrha tih destinacija kada je reč o našim potrebama.

Svi smo na neki način uključeni u nešto što nazivamo „unutrašnje putovanje”: ne u nekakvom mističnom smislu, već da se trudimo da napredujemo. Možda želimo da budemo spokojniji, ili da ponovo razmislimo o životnim ciljevima; možda želimo više samopouzdanja, ili tražimo beg od poražavajućeg osećanja zavisti.

U idealnim uslovima, mesta na koja putujemo popunjavala bi tu slagalicu psihološke evolucije. „Spoljašnje” putovanje treba da nam pomogne u unutrašnjem putovanju. Međutim, da bismo to postigli, moramo jasno da odredimo za čim tragamo iznutra i šta, u skladu s tim, spoljašnji svet može da nam pruži.

To jednim delom podrazumeva da sagledamo svet na drugačiji način. Svaka destinacija koja nam zagolica maštu ima karakteristike, neki bi rekli i vrline, koje podržavaju unutrašnje putovanje. Postoje mesta koja nam pomažu u prevazilaženju stidljivosti, kao i ona koja leče anksioznost. Neka su pogodna za smanjenje sebičnosti, a druga nam pomažu da jasnije sagledamo budućnost.

Niko još nije sastavio psihološki atlas sveta i istakao takozvane psihološke vrline različitih mesta u svetu, ali takav projekat treba hitno da se pokrene. Takav atlas bi povezao destinacije sa njihovim unutrašnjim potencijalom. Na primer, videli bismo da je pustinja u Juti ujedno fizička destinacija – sačinjena od dvesta miliona stena koje se protežu daleko, dokle dopire pogled na umirujuću ružičastu nijansu – ali i psihološka; menja nam perspektivu, pomaže da zaboravimo na banalnosti u korist mira i izdržljivosti.

U idealnoj budućnosti, bili bismo samosvesniji u pogledu putovanja – tražili bismo mesta koja nam nude psihološke vrline kao što su „mir”, „pespektiva”, „senzualnost” ili „čvrstina”. Dolina spomenika u Juti ne bi služila samo za nedefinisane „avanture”; kao nešto u čemu ćete uživati, a zatim zaboraviti na to posle dve nedelje; putovanje na to mesto bilo bi veoma važno za naš preobražaj. Bio bi to poziv na promenu; dugo hodočašće koje bi se svodilo na lični razvoj.

Putovanje ne treba da bude beg od nečeg ozbiljnog. Uvek treba da ciljamo na destinacije koje nas guraju ka onome kuda želimo da se uputimo iznutra.

 

Link do portala: http://www.thebookoflife.org/travel-as-therapy-an-introduction/
Autor: nenaveden

Prevela sa engleskog: Jovana Subotić

Anuncios

Responder

Introduce tus datos o haz clic en un icono para iniciar sesión:

Logo de WordPress.com

Estás comentando usando tu cuenta de WordPress.com. Cerrar sesión / Cambiar )

Imagen de Twitter

Estás comentando usando tu cuenta de Twitter. Cerrar sesión / Cambiar )

Foto de Facebook

Estás comentando usando tu cuenta de Facebook. Cerrar sesión / Cambiar )

Google+ photo

Estás comentando usando tu cuenta de Google+. Cerrar sesión / Cambiar )

Conectando a %s